Vaša izložba Zamisli se sastoji od četiri video rada: Vidi me, Dovoljno dobra, Zajednica i Trening. Ovi radovi su spoj obuke i osnaživanja mladih da na sopstveni način iskažu svoju reakciju na društvo u kome žive i spoj invazivnog čina oslobađanja pred kamerom. Da li biste mogli da nam malo približite koncept projekta?

Maja Hodošček: Zajedno sa kustoskinjom Mirjanom Dragosavljević sam odlučila da na izložbi Zamisli/Imagine predstavim četiri video rada povezana u ciklus, koji pokušavaju da učine vidljivim savremene uslove rada, gde je primarni material za rad subjektivnost pojedinaca. Imamo različite situacije, kroz koje postaje vidljivo preko kojih mehanizma idelogija pokušava da utiče na društvo. Rad Trening snimljen je u školi gde je bio organizovan program za profesore, da bi se artikuliralo pitanje kako učiti u savremenem trenutku. Taj program vodio je trener koji je pokušao da prodaje neoliberalnu priču koja je bazirana na investiciji pojedinaca, što znači da sve zavisi od nas samih. Ta radikalna potrošnja sopstva i način na koji se počinje, javlja se vrlo direktno, a takav koncept u javnoj školi me je ipak iznenadio. Pitala sam se šta se zapravo događa u trenutku kad koristimo sebe za rad, kad smo skroz u funkciji performiranja. Radovi See Me i Good Enough su neke vrste eksperimenta, gde eksploatacija postane očigledna. Glumica je satima bila ispred kamere bez scenarija, i sama je, bez intervencije, ostvarila svoju ulogu, koja se kreće na granicama realnog i fikcije. Mi, kao gledaoci, ne možemo da znamo šta je uloga, a šta je takozvano „prava Ja“. Ispostavlja se da tim činom dolazi do vrlo agresivnog i nasilnog odnosa između subjekta i kamere.
Poslednji rad na izložbi, Community, ipak pokušava da istakne neki drugi odnos prema društvu, prema edukaciji. Sa grupom srednjoškolaca smo mesecima istraživali arhiv partizanskog školstva na području Slovenije, gledali zapise i dijagrame. Na osnovu ovog arhiva smo pokušali da artikulišemo uslove za edukaciju koji bi se prvenstveno bazirali na dijalogu i saradnji. U filmu vidimo kako grupa srednješkolaca crta dijagram koji je nastao tokom tih meseci saradnje.

 

Frenk Kren, Maja Hodošček, Boško Prostran / Foto: Nenad Porobić

 

Kako kao umetnica vidite savremeno društvo i kulturu unutar nametnutih vrednosti mejnstrima?

Maja Hodošček: Kultura, barem umetnost koju ja pratim, a koja je kritički i društveno angažovana, vremenom postaje veoma marginalizovanaana, i u društvenom, i u političkom smislu.
Vrlo uzak krug ljudi prati scenu. Ali sa druge strane, umetnost je povezana sa društvom, dosta projekta se zapravo dešava unutar različnih zajednica gde se vrednosti, kao što su solidarnost, potencijal kolektiva i slično još pojavljaje na vrlo angažovan način.

 

U radovima Vidi me i Dovoljno dobra ste protagoniste suočili sa kontinuiranom pojavnosti pred kamerom, ostavljajući im prostor da se samostalno izraze i pokažu emocije. Kako je kroz snimanje tekao proces od „uloge“ ka „sopstvenom Ja“?

Maja Hodošček: To je bilo jako težak proces snimanja. Koncept je vrlo jedostavan: glumica i glumac se nalaze ispred kamera nekoliko sati, bez ikakvih instrukcija ili scenarija. Njihova prisutnost je bila osnovna ideja, ali se samim tim tok dešavanja ispred kamere odigravao spontano. Taj osmišljeni koncept u kome prolazi vreme dok ih kamera kontroliše, dovodi do očekivanja da se nešto na ’ekranu’ iščita i pokaže, rezultiralo je velikim pritiskom na učesnike projekta. Ako posmatramo sa aspekta da je sa jedne strane u pitanju sloboda izražavanja, shvatamo da se otvorio prostor gde bi se po nekim principu moglo raditi sa entuzijazmom, ali se ipak na kraju učitala totalna nesigurnost i anksioznost; istaklo se pitanje šta kamera zapravo želi i kako se subjekt ponaša u momentu kad zna da ga neko stalno gleda. Neko vreme je moguće održavati osmišljenu ulogu, ali je kasnije taj pogled drugoga (kamere) glumcima postao nepodnošljiv.

 

Sa otvaranja izložbe u Galeriji DOB / Foto: Nenad Porobić

 

Da li smatrate da inovativni pedagoški programi sa adolescentima (video radovi Trening i Zajednica) i insistiranje na razvoju sopstvenih percepcija daje bolje rezultate u odnosu na tradicionalne školske programe?

Maja Hodošček: Preko deset godina kontinuirano radim na projektima sa adolescentima i to mi je vrlo važan deo rada, koji jeste zahtevan, ali sa druge strane otvara neke druge mogućnosti usred institucije, kao što je škola. Jako mi je bitan kontekst, znači da se to dešava u školi, a ne, recimo, u galeriji. Na taj način otvara se neki mikro politički prostor gde može da se uči na neki drugi način koji se ne bazira na tzv. „banking education“ (po Paulu Freiru), nego na dialogu i kritičnom odnosu prema društvu. Materijale sa kojima radim u srednjoj školi se skoro ne pojavljaju na redovnom kurikulumu. Gledamo eksperimentalne filmove, različne arhive i slično. Ja verujem da to ima smisla i potencijala za neki bolji odnos od tradicionalne škole, ali je to dug proces koji se zapravo ne može meriti u smislu nekih tačno značajnih rezultata.

Kako vidite savremenu umetničku scenu u Sloveniji, a kako u Srbiji? Da li postoji izvesna sličnost u umetničkom izrazu ili problematici kojom se mladi umetnici danas bave?

Maja Hodošček: Radimo u veoma teškim uslovima za rad i čudim se kako je moguće da ipak može da se producira toliko sjajnih projekata. Taj entuzijazam ima granicu, stvari ne mogu tako da funkcionišu zauvek, a savremena scena je ipak jako zanimiljiva. Takođe, sarađujem dosta i sa umetnicima iz Srbije. Ali u samoj strukturi bi uslovi rada trebalo da se promene.