Izložba u Magacinu obuhvata kolekciju fotografija/printova njenih virtualnih transformacija – kao albuma želja i relnosti „Ko je Mima Orlović“!

Svaki posetilac moći će da ostavi neku svoju poruku u knjizi utisaka!

 

Mima Orlović: “Ima jedna čudna sila kad čovek zivi daleko od rodnog mesta, iza sedam gora i sedam mora, koja ga povremeno vuče kao kroz vakum ciklona i baš tako baca ga u središte. Svaki dodir sa realnim vremenom Beograda već petnaest godina samo je “iluzija mog virtuelnog sveta” čini mi se ponekad. No ta iluzija koja poslednjih godina strašno kulja kroz Facebook polja svakim je danom sve stvarnija, pogotovo od trenutka kupljene avionske karte. Dvadeset četiri sata leta deli me od Sydney-a do Beograda, dan i noć daleki kao što jednom velikom svetu doliči, dan i noć koji dele zemaljsku kuglu na pola. Moj dan i jutarnje ispijanje kafe skoro svakodnevno ispred kompjuterskog ekrana – ispred facebook-a sa ljudima koje jako dobro znam, onima koje slabije poznajem i potpunim neznancima, svi pomešani svako jutro piju kafu samnom iako je mnogima umesto jutra veče. Umetnost sa velikim U, velike reči, one malo manje reči i one najintimnije, fotografije, muzika, sve što jesmo ili nismo ili znate već svi: želimo da budemo. Ako me vidiš ovakvu možda sam to zaista ja. Moje “profil slike” namnožile su se do broja oko petstotina, na njima sam ja prava u sadašnje vreme fotografisana telefonom iz ruke, ja stara lepa i mlada, ja vurtuelno udešena i podešena i svakava ja kao deo moga rada, kao deo moje nestabilne prirode, kao deo moje domaćičke svakodnevnosti. Pitaju me “facebook friends” ko si bre ti, uvek si drugačija? Uvek sam ista, uvek drugačija. Posle petnaest godina sedim pred tobom i sa tobom u galeriji- performance-žurka, performance-fecebook uživo, sto i stolice iz mog beogradskog stana, ti i ja pričamo uzivo, gledamo se u oci, cujes me kako disem, mozda ne, igra mi oko, koza mi je topla a ruke ledene – ne greje se prostorija dovoljno sve vidiš i doživljavaš (“I ne zameri mi što ti govorim ti, ja kazem ti svima koje volim”). citiraš mi omiljenu prozu, stih, puštaš mi muziku koju i ja obožavam, pričamo o umetnosti i filmovima i znaš me jer ja sam ti. Mada potreban mi je tvoj dodir, tvoja gestikulacija, miris i disanje, hoću da te čujem kada kažeš “heart”, kako izgovaraš “like”, kako ti zvuče znakovi, kakva ti je kosa u prirodi. Ti kažeš: “meni ništa na faceboku ne nedostaje!…On je idealan medij za korekciju realnog manijaka…” –  to kažeš mi ti kada mi pričas na mreži, doći ćeš da nastavimo ragovor jedan na jedan, oči u oči, dah u dah, ponesi telefon ili fotoaparat želim da me vidiš ko sam i da me “zakačiš na zid”