Akt ponude je ogoljen, banalizovan i lišen slobodne volje te sve skupa više liči na nasilje koje se vrši nad nama, to jest, prinuđeni smo da se mentalno  prostituišemo kako bismo opstali.

Parcijalne želje se potiskuju i zauzimaju sekundarno mesto nad uniformnošću  kolektivne želje koja se ogleda u  trci za novcem kao jedinim izvorom opstanka, što sve vodi ka jednom bezidejnom stanju.

Neophodna interaktivnost u postavci se postiže igračkama rasutim po podu koje, dok ih posmatrač gazi,  imaju dvostruko značenje. Prvo, asociraju na mogućnost buđenja mašte i otvorenosti za svet koje smo kao deca imali. Drugo, imaju značenje lažne raznolikosti kojom nas oficijelna kultura,  koja je uvek u službi  sistema, zatrpava i blokira. Ispod igračaka su postavljene kartonske siluete ljudskih tela sa otiscima stopla koje bi trebalo da ukažu posmatraču da je on negde ispod svega ostalog, da je kao biće potisnut i od sekundarnog značaja, i da je  zaboravao da gazi po sebi samom.

Dalje, rasprodaja „ideja“ (gotovih maturskih, seminarskih, diplomskih…radova), u formi plakata  sa svojom  last minut ponudom pokazuje vrtoglavo proširenje tržišta. Takođe, ponuda drugarice, facebook profil odštampan na tegli, sa uredno izloženom cenom ukazuje na još jednu dimenziju i beskrupuloznost ponude. Sve izloženo ima svoju vrednost izraženu u novcu, osim, poklon pesme u korišćenoj papirnoj kesi  koja je gratis za svakog posetioca, ali ujedno i  poziv na oprez, jer sve je roba pa i umetnost.