Krenimo negde od sredine priče – kako je došlo do nastupa vaše Dubine dva u zvaničnom programu festivala u Berlinu?

Ognjen Glavonić: U toku montaže filma saznao sam da će se krajem novembra 2015. godine u Zagrebu održati predselekcija za Berlinale. Prijavio sam se preko FCS-a sa jednom od prvih verzija filma. Filmovi koji prođu tu predselekciju nisu izabrani za festival, već su samo preporučeni od strane predselektora određenim programima festivala i njihovim komisijama. Moj film je bio preporučen za program Forum, i sve do druge nedelje januara 2016. godine nisam imao nikakvih vesti ni informacija od festivala. Pošto je festival bio na samo mesec dana od održavanja, mislio sam da je selekcija već završena i da film nije prošao. Kada sam dobio mejl sa pozivnim pismom, još uvek sam bio u montaži, i imali smo malo vremena da završimo i spremimo film za Berlinale.

 

Kako je tekao rad na ovom ostvarenju? Ono je nastalo tokom priprema za igrani vam film na srodnu temu, zar ne?

Ognjen Glavonić: Da, ideja za ovaj film je nastala dok sam radio na još uvek nesnimljenom igranom filmu Teret. Kako skupljanje sredstava za ovaj film traje već više od šest godina, kroz vreme i rad utrošen na istraživanje i pisanje scenarija, došao sam do mnogo novih priča, informacija i ideja. Da sve to ne bi prljalo i ometalo glavnu nit i strukturu igranog filma, taložio sam i odlagao sva nova saznanja sa strane, na margine. Kako je vreme prolazilo, ta saznanja su počela da se razvijaju, spajaju, sazrevaju, rastu, i počeo sam da ih oblikujem i usmeravam ka nečemu što bi moglo da postane novi, drugačiji,  neplanirani film koji, kroz drugačiji izraz, žanr, stil, ugao, obrađuje sličan događaj kao Teret. Tako je nastala Dubina dva. Snimali smo dvanaest dana, a montaža je trajala više od deset meseci.

 

Sa vaše i sa današnje tačke gledišta, koje su to najznačajnije odrednice ovog vašeg filma?

Ognjen Glavonić: Svaki film, pa i ovaj poslednji, za mene je prostor i prilika da, na blizak mi način, progovorim o ljudima, događajima, pričama, mestima i/ili fenomenima koje smatram bitnim a skrajnutim, skrivenim, slučajno ili namerno prećutanim i zaboravljenim, o onome o čemu nije predviđeno govoriti. Dubina dva je eksperimentalni dokumentarac, sa primesama trilera, o masovnoj grobnici u predgrađu Beograda. U pokušaju da otkrije, rasvetli i da glas ovim pričama, i dalje zatrpanim u tišini, film se sintezom  svedočanstava i snimaka mesta na kojima su se zločini dogodili pre sedamnaest godina, meditativnim i hipnotišućim stilom, obraća doživljajima i mašti gledaoca.

 

Vaše ime se za sada, ipak, ponajpre povezuju sa dokumentarnim diptihom o pankeru Živanu Pujiću Džimiju, te da li možda sledi i treća priča o toj zaista unikatnoj pojavi?

Ognjen Glavonić: Voleo bih da na  svakih par godina snimam film sa i o Živanu, pa dokle izdržimo i poživimo.  Zapravo, ovaj poslednji dokumentarac, Živan pravi pank festival, nastao je iz nikad realizovanog igranog filma za koji je scenario napisao upravo Živan. Mislim da je to jedna čudna i tužna priča i nadam se da ću u nekom trenutku bliske budućnosti snimiti i taj treći, a prvi igrani, film o Džimiju.

 

 

Razgovarao: Zoran Janković

www.fcs.rs