Dodeljuje se 6 Gran Prija za najbolje filmove u svakoj kategoriji (dugometražni dokumentarni film, kratkometražni dokumentarni film, animirani film, domaći kratkometražni igrani film, međunarodni kratkometražni igrani film, eksperimentalni film/video art), a novčani za svaku od kategorija je 2.000 evra.

Film “Trst, Jugoslavija” (2017, 62 min, Italija), u režiji Alesija Bocera, premijerno se prikazuje pred domaćom publikom na završnoj ceremoniji 64. Martovskog festivala. Ovo dokumentarno ostvarenje na zabavan način rekonstruiše nostalgičan period 70ih i 80ih godina prošlog veka, kada su Jugosloveni masovno odlazili u Trst u šoping i šverc.

Od sredine 50ih godina prošlog veka Trg Ponteroso u centru Trsta postaje mitski prostor za sve Jugoslovene, željne stvari koje nisu mogli da nabave u svojoj zemlji.

Tokom 70ih i 80ih godina ovaj mit najbolje simbolizuju plave farmerke. Milioni Jugoslovena dolazili su u Trst makar jednom ili dva puta godišnje. Godišnji prihod svih italijanskih trgovaca u Trstu, samo od Jugoslovena, kretao se između 200 i 500 milijardi lira godišnje. U isto vreme luka Trst od svih svojih atkivnosti imala je prihod oko 150 milijardi lira godišnje.

Trst je postao veliko skladište farmerki I džinsa. Radnje i prodavnice nicale su svuda po gradu, zauzimajući čitav prostor od železničke stanice do ulice Italia, sa epicentrom na Trgu Ponteroso, gde su tezge sa voćem i povrćem brzo bile zamnjene improvizovanim radnjama gde su se prodvale stvari za Jugoslovene.

Ljudi su ustajali pre zore i putovali autom, autobusom ili vozom stotine kilometara da bi došli do Trsta. Roba koju bi kupili, tokom puta postajala je argument u pregovorima sa carinicima, decu su oblačili u nekoliko pari farmerki da bi sakrili količinu kupljene robe, a mnogi su tu robu prodavali kasnije za tri puta veću cenu ostalima iza Gvozdene zavese, koji nisu mogli da napuste svoje zemlje.

Fabrike za proizvodnju farmerki nicale su ni iz čega u okolini Trsta. Dobili smo 100% italijanski džins.

Ovaj film je mozaik priča i svedočanstava, bivših Jugoslovena i Italijana, koji pokušavaju da rekonstruišu ove fantastične godine.

Uz koriščenje arhivskog materijala vraćamo se u period nostalgije u kojem je Trg Ponteroso za mnoge predstavljao prostor snova i slobode.

U pozadini svega je priča o švercu, emancipaciji, geopolitičkom balansu, modi i novom svetu koji je pokazivao svoje lice.

I šta je ostalo od ovog mita u Trstu? Trg Ponterosso, simbole te zlatne ere, danas je čist, prazan, dosadan trg…

Reditelj Alesio Bocer kaže da je, istražujući material za neki drugi film, shvatio da u zemljama bivše Jugoslavije sećanje na Trst i Trg Ponteroso još živo. “Hteo sam da čujem priče svih. Snimili smo preko 50 intervjua. Trst je postao statusni simbol, kulturna granica, san o slobodi odobren od jugoslovenskog komunističkog režima. Italijani iz Trsta su prelazili u Jugoslaviju i kupovali jeftin benzin, letovali u Istri, kupovali originalne lokalne proizvode. U ovom evropskom političkom trenutku, jako mi je važan fokus na granice I kulturnu razmenu. Granice postoje samo da bi hranile znatiželju ljudi sa druge strane. Kontakt među kulturama uvek znači bogastvso i prosperitet.”