Publici 33. Beogradskog džez festivala predstaviće se u okviru završne večeri, na programu “Srpski Showcase”, u ponedeljak, 30. oktobra od 23 sata u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.

 

Na klupskoj sceni ste prisutni od devedesetih. Osim po svojoj muzici, poznati ste i po tome što je Vaš rad inspirisan socijalnom strukturom. Koliko se klupska scena promenila od tada i koliko se promenila Vaša publika?

Goran Simonoski: Čini mi se da je beogradska klupska scena uvek bila inspirisana društvenim zbivanjima. Ono što smo uvek pokušavali da prikažemo u klubovima, u početku kroz DJ-ing, a sada kroz našu autorsku muziku, jeste neki paralelni svet, kritički osvrt na sve što se dešava oko nas. Naša publika je to prepoznavala i tako se i grupisala. Nemamo utisak da se u tom smislu nešto bitno promenilo.

Nebojša Bogdanović: Društvena zbivanja neminovno utiču na naše živote, pa samim tim na muziku i na kraju, ili možda na početku, na publiku. Danas, u eri interneta, mnogo je jednostavnije i lakše doći do muzike, a samim tim današnja publika ima mnogo mogućnosti da se nezavisno i samostalno edukuje. To omogućava da se u okvirima elektronske muzike sve više žanrovski eksperimentiše.

 

Jednom prilikom ste izjavili da Tapan nije nastao sa konkretnim ciljem, već više iz neobaveznog druženja i slušanja muzike koja vam se jednostavno dopada. Kada i kako ste shvatili da ste stvorili jedan ozbiljan duo domaćeg, ali i svetskog ranga sa kojim će želeti da sarađuju veliki muzičari?

Goran Simonoski: Već dugo produciram muziku (kroz projekte Belgradeyard, Piece of Shh, Brickwall Brigade), ali TAPAN je prvi projekat koji je odmah prihvaćen od stranih etiketa – bukvalno sve što smo snimili je neko od izdavača želeo da objavi. To je bio siguran znak da je pravac kojim smo krenuli dobar. Kako smo Nebojša i ja velike lokal-patriote, ideja nam je bila da sarađujemo sa što više domaćih muzičara. Tako smo do sada ostvarili saradnju sa Vlacom Đorđevićem, Feđom Franklinom, Džemalom Al Kisvanijem, Vukašinom Markovićem, Vukašinom Đelićem i Pavlom Popovim. Ova lista će se sigurno širiti.

Nebojša Bogdanović: TAPAN je nastao iz emotivnog pristupa muzici. Goran se bavi muzičkom produkcijom već godinama, ja nešto kraće, ali TAPAN je zajednički rezultat dugogodišnjeg rada kroz različite faze individualnog sazrevanja.

 

Spajate naizgled nespojive žanrove – elektroniku, džez improvizaciju, orijent… Šta je zajedničko svim tim muzičkim pravcima koje koristite? Čime se vodite kada stvarate muziku?

Nebojša Bogdanović: Ja uživam da tokom razrađivanja ideja, pre nego što postavimo skice budućih pesama, ispričam priču koju bih želeo da prenesemo u muziku. Beograd je pun kontradiktornosti, pun spojeva nespojivog. Život u takvom gradu ohrabruje i upućuje na to da pokušamo da pomirimo “nepomirljivo”. To nije jednostavno, jer smo u velikoj meri u rukama prošlosti, koja možda najbolje objašnjava odakle orijent u našem zvuku.

Goran Simonoski: Mislim da su u centru naše pažnje ljudske priče. Svaka pesma je inspirisana nekom pričom ili događajem, bilo da su u pitanju rođenje naše dece, šamanski obred pod uticajem otrova tarantule ili molitve samotnjaka u jednom velegradu. Elektronska muzika se sve više ograničava, a mi pokušavamo da pokažemo da ona i dalje može da bude uzbudljiva i nepredvidiva.

 

Kako biste opisali producentski pristup, slušanje, odabir, pravljenje muzike u odnosu na instrumentaliste?

Goran Simonoski: Pesme uglavnom započinjemo Nebojša i ja – postavljamo strukturu i atmosferu, razrađujemo priču… Zatim pozivamo muzičare u studio i pokušavamo da im objasnimo koje su tema i emocija koju bismo želeli da dočaramo. Zatim se snimci koji nastanu u studiju preslušavaju i obrađuju. Ali najdraže su nam pesme koje kreiramo na probama benda, kada snimamo duže sesije i “džemove” na kojima naknadno radimo. Tako je nastalo najveći deo materijala koji će se naći na našem prvom albumu “Europa“.

Nebojša Bogdanović: Čini mi se da na muzici radimo stalno, čak i kada nismo u studiju. Složio bih se sa Goranom da su najinspirativniji momenti kada se okupimo i snimamo improvizacije.

 

Poznati ste po netipičnim saradnjama sa različitim muzičarima. Planirate li neku novu saradnju u bliskoj budućnosti?

Goran Simonoski: Već dugo pokušavamo da u studio dovučemo Mikija Ristića iz Darkwood Dub-a. Svakako je visoko na našoj listi želja je i Vuča iz istog benda. Razgovarali smo i sa LP Duom, a razmišljamo i o nekom ženskom vokalu.

Nebojša Bogdanović: Želja nam je da sarađujemo sa stranim autorima koji dolaze u Beograd, a njih je sve više.

 

Kako će biti koncipiran vaš nastup na BDŽF?

Goran Simonoski: Na sceni će biti pet muzičara – Nebojša i ja na elektronskim insutrmentima, Džemal svira flautu i saksofon, Feđa bubnjeve i perkusije, a Pavle Rhodes klavijature. Odsviraćemo tri pesme sa predstojećeg albuma, a ostatak vremena ćemo popuniti čistom improvizacijom. Sve nam se više dopada taj koncept, da budem iskren, a i rezultati su sve zanimljiviji što duže sviramo zajedno.

 

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “DŽEZ VIZIJE”. Kakve su Vaše vizije džeza za budućnost?

Nebojša Bogdanović: Slobodan džez u slobodnom svetu.

Goran Simonoski: Moja vizija je da se ljudi neće snobovski odnositi prema džezu, već će biti otvoreni za slobodne interpretacije. Džez je po mom mišljenju stanje uma, emocija i način izražavanja, mnogo više nego pitanje tehničke interpretacije ili stilskog kodeksa.