Dvodnevni program je završen panelom „Iz ženske perspektive: Savremeni izazovi žena u filmskoj industriji“, koji je otvorio teme o pristupu ženama ključnim pozicijama, institucionalnoj podršci, rodnoj reprezentaciji u medijima i vidljivosti autorki u obrazovnim i kulturnim sistemima. Šest panelistkinja iz različitih oblasti filmskog stvaralaštva podelilo je svoja iskustva i vizije promena – Maja Todorović, scenaristkinja, Nikolina Vučetić, producentkinja, Ana Krstajić, kompozitorka, Milena Grujić, rediteljka i Milica Drakulić, direktorka fotografije, dok je razgovor vodio filmski kritičar Đorđe Bajić. Učesnice su podelile lična iskustva i razmišljanja o istorijskoj i savremenoj nejednakosti u zastupljenosti žena iza kamere.

Za sve koji nisu bili u mogućnosti da prisustvuju ovom važnom razgovoru, pripremili smo transkript panela, kao uvid u ključne teme, stavove i pitanja koja su se tom prilikom otvorila.  Na posvećenosti i pažljivo vođenom zapisniku se zahvaljujemo Danici Milanović, studentkinji 4. godine osnovnih studija smera ,,Menadžment i produkcija pozorišta, radija i kulture’’, s Fakulteta dramskih umetnosti.

Autor fotografija u tekstu je Stanislav Milojković.

Đorđe: Kako ste otkrile ljubav prema filmu? Da li je u vašim formativnim godinama, kada ste odlučile da se bavite filmom, postojao neki ženski uzor kome ste mogle da se okrenete?

Nikolina: U formativnim godinama nisam ni znala da postoji poziv filmskog producenta. U film kao takav sam se zaljubila osamdesetih i devedesetih, kada su Ratovi zvezda bili veliki hit. Princeza Leja i drugi ženski likovi u tom serijalu bili su jaki ženski likovi, imali su drugačiju strukturu i ja sam se projektovala kroz njih. Već negde 1985. godine, kada je napravljen Behdelov test, koji sagledava da li u određenom filmu ili seriji dve žene vode dijalog koji nije o određenom muškarcu, utvrđeno je da su ženski likovi marginalizovani. Prvi put sam poželela da se bavim filmom kada sam pogledala filmove muškog autora – Kurosave – i zaljubila sam se u njegove snove, jer taj jedan film, koji nije u top 10 najboljih njegovih filmova, ali ja sam u nekom trenutku imala noćne more i delovi njegovog filma su ličili na njih i tada sam shvatila da je film magija, tj. da ono što sanjaš, što te plaši ili ono što želiš može biti uhvaćeno jednim kadrom – tada sam počela emotivno da doživljavam film.

 

Đorđe: Kada si počela da se baviš produkcijom, koliko je tada bilo producentkinja u Srbiji?

Nikolina: I sada je slična situacija kao i nekada – ima nas. Na akademiji jako mnogo žena upiše produkciju, ali malo njih ostane u poslu. Kada sam počinjala, jedina koleginica sa kojom sam mogla da razgovaram i od koje sam imala podršku je bila Jelena Mitrović (Baš Čelik). Ona, Snežana van Houwelingen i ja smo osnovale Udruženje filmskih producenata Srbije 2013. Godine sa idejom osnaživanja struke, pa samim tim i žena. U to vreme je bilo malo žena i u regionu, a u Srbiji je svakako ta profesija u kontekstu žene bila u začetku.

Đorđe: Dobro, ali, ti znaš koliko ja pratim srpski film i kada bi mi neko rekao da sastavim listu od pet vodećih producenata, barem bi polovina bile žene.

Nikolina: Tako je, ali to je stanje ukoliko govorimo o poslednjih dvadeset godina. Ukoliko pogledaš istoriju jugoslovenskog filma, da li bi uopšte mogao da nađeš jednu ženu producentkinju? Doduše, sistem se promenio od devedesetih, drugačije je funkcionisalo finansiranje filmova. Međutim, nije naše područje nešto drugačije od istorijata žena producenata u Americi. Žene su uglavnom dolazile na vlasnička mesta producentskih kuća kroz druge sektore. Ketlin Kenedi je, na primer, počela kao sekretarica režije, a tek je nakon određenog perioda ušla u partnerstvo sa Stivenom Spilbergom i Frenkom Maršalom, ne bi li kasnije postala predsednica Lukasfilma.

 

Đorđe: Ana, kakva je sa tobom situacija? Ti si imala vrlo zanimljive uzore, to je nešto što si mi pomenula pre ovog razgovora, kao i da su među njima bile vrlo istaknute žene.

Ana: Ja sam takođe zavolela film i filmsku muziku kroz muške kompozitore, jer nije bilo puno žena ranije. Ono što je bilo divno je da smo u kući imali tradiciju gde bismo se okupljali sa roditeljima i svakoga dana gledali po jedan film, što mi je bilo strašno značajno. Moj brat i ja smo odrasli na Diznijevim animiranim filmovima i to nas je nekako i oblikovalo. U tom trenutku je moja baka živela u Londonu i donosila nam originalne kasete na engleskom jeziku, pa mislim da je i to doprinelo samoj muzici i konzumaciji celog tog proizvoda. Posle toga sam ušla u celu filmsku industriju opet kroz roditelje i otkrila kompozitore filmske muzike u koju sam se zaljubila. Neki od kompozitora koji su me najviše inspirisali su bili Tomas Njuman, Džeri Goldsmit, Džon Vilijams i mnogi drugi. U kući bismo igrali igru gde bih ja, nakon završetka filma, trebalo da pogodim ko je radio muziku za koji film i onda bih čekala odjavnu špicu da vidim da li sam pogodila i uvek bih se iznervirala ukoliko ne bih pogodila. Onda bih tražila tog nekog nepoznatog kompozitora, ne bih li upoznala bolje njegov jezik i ono što mi se desilo kroz to pogađanje nekoliko puta je da sam naišla na jedno žensko ime, a to je Rejčel Portman. Ona je prva žena koja je dobila Academy Award i radila je muziku za neke od mojih omiljenih filmova, kao što su Čokolada, Osmeh Mona Lize i drugi. Tada sam se prvi put zapitala da li je moguće da je Rejčel zaista jedina filmska kompozitorka i u tom trenutku je Rejčel zaista bila jedina.

Međutim, nakon osnovne i srednje škole, kada sam upisala Fakultet muzičke umetnosti i ušla u klasu profesorke Isidore Žebeljan, bilo mi je prirodno da je moja mentorka vodeća kompozitorka u klasičnoj muzici i da je žena, vrlo jaka, kreativna i maštovita, tako da me je kroz nju, a onda i kroz posao uvek okruživalo dosta žena i nisam se osetila toliko ugroženo u tom smislu. Štaviše, one su mi i najviše pomogle da se plasiram u industriju, ali sam sigurna da ranije nije bila takva situacija – osećam promenu tek poslednjih deset godina.

Đorđe: Milena, kakva je sa tobom situacija?

Milena: Moja prva uspomena na film je poslednji kadar filma “Kada budem mrtav i beo”, koji je tata u tom trenutku gledao, što je posle dosta uticalo na mene. Inače sam sa tatom kao mala išla u bioskope i gledala filmove poput “Praznik u Rimu” ili “Doručak kod Tifanija” i u tom smislu nije mi rediteljka bila uzor, ali volela sam Odri Hepbern. Međutim, ja sam to imala i u porodici – moja baba je bila glumica i bila je u krugovima sa Borom Draškovićem, Makavejevim i od detinjstva se pričalo o tim ljudima u mojoj kući, međutim, mene to nije preterano zanimalo i onda sam tek kasnije shvatila da treba da se zainteresujem za sve te stvari. Od ranog detinjstva mi je sam mizanscen kao pojava u životu bio zanimljiv; kada smo se igrali, neki narativ koji smo smišljali zajedno, ja bih ga orkestrirala, pa me je jednom prilikom mamina drugarica pitala da li želim da budem reditelj. Pored moje bake i Odri Hepberm, nije bilo drugih žena koje su mi u formativnim godinama ostale u sećanju kao važne.

 

Đorđe: A koja je bila prva rediteljka za koju možeš da kažeš da je došla na listu tvojih omiljenih autorki?

Milena: Pa, Liz Remzi. A prva za koju sam čula je bila Ketrin Bigelou, čini mi se 2008. ili 2009. godine, kada je dobila Oskara. Međutim, valjda zato što se u mojoj kući nije govorilo o tome šta žena može, a šta ne može da bude, nisam razmišljala uopšte o tome gde je mesto ženi na filmu. Moja prabaka je bila prva direktorka Ekonomske škole u Somoboru, tako da sam uvek bila okružena jakim ženama i nikada nisam postavila pitanje sebi da li ja to mogu, sve dok ta pitanja nisu krenula sama da dolaze.

Đorđe: Milice, reci mi nešto o svojim ranim iskustvima. Ranije je bilo nezamislivo da žena bude direktor fotografije, ne samo u Srbiji, već i šire, a danas mi se čini da ih ima.

Milica: Kada pričamo o tim mojim počecima i trenutku kada sam se zaljubila u film, nisam razmišljalao tome da li je film napravio muškarac ili žena. Sećam se da sam pogledala film ,,Stalker” Tarkovskog i pomislila sam: ,,Wow, želim ja da snimim nešto ovako, mnogo mi se dopao film vizuelno”. Mislim da je potrebno da se vratim korak unazad – ja sam oduvek crtala i slikala i razvijala sam tu neku vizuelnu percepciju u raznim ateljeima, poigravala sam se sa bojama i analizirala svetlo i mislim da me je to uvelo u posmatranje filma na tom nekom vizuelnom planu, te mi nije bilo teško da odaberem profesiju kojom želim da se bavim. Tek sam, kada sam došla na fakultet, shvatila da manje devojaka upisuje kameru i počela da dobijam pitanja poput šta će ti to da nosiš kameru, ti si devojčica, a kamera je teška. Istina, kamere su ranije bile užasno teške, mada nisu ni danas lake, jer uglavnom teže između deset i petnaest kilograma. Dakle, snimanje je fizički zahtevan posao i ženama i muškarcima, međutim, ako treniraš neki sport, možeš lako savladati i to. Mislim da tako razmišljaju i moje koleginice. Doduše, nije ni do toga da li je kamera zaista fizički teška, mislim da to nije odlučujući faktor za manji broj žena koje se bave kamerom.

Đorđe: Majo, čini mi se da scenaristkinje bolje stoje. Kada pričamo o klasičnom Holivudu, bilo je scenaristkinja, a rediteljki i ne baš toliko. I u domaćem filmu takođe ima scenaristkinja, doduše ne mnogo. Kakva su tvoja rana iskustva i da li imaš neki uzor među ženama koje su pisale za film?

Maja: Ja sam odrastala devedesetih u Bijeloj, u Crnoj Gori i sve što je do nas dolazilo od filmova se emitovaloili na SkySat-u, što su uglavnom bili filmski hitovi i blokbasteri, ili Rai 1 i Rai 2, koji su puštali italijanske filmove, nekada i francuske, pa sam ja kasnije, kada sam porasla, pokušavala da pronađem neke od tih filmova onlajn – jedan od njih je bio La Piscine, na koji se dosta ugledam kroz nešto što sada treba da režiram. Međutim, da se vratimo na prvu temu – nikada nisam razmišljala na tom nivou odvajanja poslova na one kojima se bave muškarci i one kojima se bave žene. Mamin deo porodice je bila teška komunistička priča, tu su žene mogle sve i nije bilo nikakve podele. Ipak, ja sam više bila pod uticajem tatine strane i bakine neuništive pljevaljske linije – oni imaju taj izraženi momenat muškog u ženi, gde se ti nekada trudiš da budeš muško. Zbog toga je vremenom moj fokus strašno otišao na vesterne – Serđo Leone je postao jedan od mojih omiljenih reditelja. Kasnije, kada sam razmišljala, shvatila sam da tu ima dosta uticaja te Crne Gore u kojoj ti moraš da budeš snažan, jer postoje snažni arhetipovi u ponašanju ljudi, gde ti sukobi čestu nisu dvoboji, nego troboji.

Đorđe: Sviđa mi se kako razmišljate i svi smo negde u toj istoj liniji – biti žena je divna stvar, ali to ne znači da ste automatski i sjajna umetnica ili da ste za nešto talentovani. Ali opet, fakat je da, kada pogledamo špice filmova, ženskih imena nije bilo ranije. Šta mislite i šta iz svog iskustva zaključujete, zašto nekada žene nisu bile na dominantnim mestima iza kamere? Kada su stvari počele da se menjaju i koliko su se uopšte promenile do danas – da li se i dalje postavlja pitanje da li ste muško ili žensko kada treba da se odluči ko će nešto raditi na filmu?

 

Maja: Sada dok pričaš pala mi je na pamet situacija kada sam radila predstavu u Rusiji kao dramaturg i upravnica pozorišta je bila apsolutno šokirana, jer nije verovala da postoji žena dramaturg. Mislim da ni mi nismo puno odmakli od toga, jer ja i danas često dobijam komentare poput ko bi rekao da si žena, a napisala si to. I dalje postoji predrasuda da žene mogu da pišu isključivo ženske filmove, gde su žene glavni junaci i prićaju o muškarcim – zasmisliti da žena napiše Marka Kraljevića, kao što sam ja, je verovatno kod većini ljudi i dalje nemoguća stvar.

 

Milica: U nekom trenutku sam malo istraživala temu žena snimateljki na ovim prostorima i prva žena koja je predavala na Katedri za kameru na Fakultetu dramskih umetnosti, a onda devedesetih migrirala za Kanadu, bila je Nevenka Redžić Tot. Ona je bila potpuni pionir u tom smislu. Kada sam ja počela da se bavim ovim poslom već su bile tri ili četiri starije snimateljke koje su imale veliki opus iza sebe. Kada sam krenula da pravim prve korake na filmu, nisam razmiljala puno o poziciji žene na filmu, ali sada mi je drago da nisam bila sama u svemu tome i da sam imala svest o drugim ženama iz svoje okoline – mislim da je to važnije nego što mi mislimo da jeste.

Milena: Dok pričate, razmišljam o autoritetu kao nečemu što reditelj mora da uspostavi na setu pred velikim brojem ljudi; mora da vodi mnoge sektore, da bude jasan i da inspiriše i motiviše da ljudi u neku ideju poveruju i da zajedno istraju u njoj, kao i da je na kraju zajedno ostvare. Često se na setu prave paralele kao da je reditelj neki general koji vodi u rat, a set je rat. Ta vrsta poimanja autoriteta mora da se promeni u svakoj profesiji, pa tako i na filmu – mora biti manje iz tog patrijahalnog ključa, a više iz pozicije nekoga ko ima određeno znanje. Iznenadili biste se kada biste videli koliko se puta ljudi zbune kada nema vikanja – padaju mi na pamet primeri kada sam bila pomoćnik režije, jer tu imam neposredniji kontakt sa više ljudi, gde su mi ljudi nakon završetka projekta prilazili da se zahvale na prijatnoj i lepoj saradnji, što ne označava moju slabost niti nežnost, već dobar pristup timu.

 

Đorđe: Mislim da su i pomoćnice režije dosta pomogle da rediteljke dobiju šansu i da same režiraju određeno ostvarenje – između ostalog, to je i neki tvoj put. Dokazale su se da mogu da budu odlične pomoćnice režije, pa se prema tome prirodno nametnulo da dobiju priliku da režiraju film ili seriju samostalno. Ana, što se muzike tiče – to je jedna specifična priča. Šta bi ti mogla da dodaš? Zašto kompozitorke, koje su postojale, nisu dobijale priliku da se okušaju u komponovanju za film?

 

Ana: Super je što smo pomenuli autoritet, jer je to i u mom poslu jedna velika stvar – kompozitor nosi veliku odgovornost. Nakon komponovanja muzike, mi moramo da stanemo ispred orkestra, vrlo često i da dirigujemo ispred grupe od, na primer, šezdeset ljudi. Ja imam sreću da sam velika žena, pa mi to često prirodno donese autorite. Međutim, osećala sam neretko tu neku predrasudu i negativnu reakciju kada orkestar vidi ženu na dirigentskoj poziciji, a ne muškarca. Ono što volim da vidim je ta zanimljiva promena na njihovim licima kada oni vide moje znanje i veštine neophodne za taj posao. Mislim da je upravo to najbolji način za razbijanje predrasuda, da pokažemo da smo sposobne za sve što je potrebno. Ono što je isto divno i što mislim da je jako važno je to što su se napravila razna udruženja, na primer za žene autore na filmu, konkretno baš i za kompozitorke i mislim da je ta međusobna podrška, a ne kompeticija ključ. Ja sam takođe imala te momente, kada nešto napravim, da mi reditelj kaže vau, muški si odradila ovo, a zapravo je najvažnije da smo posao odradile kako treba. Dakle, nije važno kog smo roda, već da smo kreativni i maštoviti. Mislim da bi i kod nas moglo da se napravi neko udruženje te vrste, gde bi se skupile autorke iz filma i da radimo, recimo, projekat zajedno i to je nešto što bi moglo da pokrene situaciju na bolje.

Đorđe: Nikolina, kako ti gledaš na ovo pitanje?

 

Nikolina: Ako se vratimo na početak, istorija je dosta prekrajana – kada sam završila FDU, ja nisam znala ko je Alis Blanš, a ona je bila prva rediteljka i pionirka filma. Da nije bilo dokumentarnog filma o njoj, mi ne bismo znali da je prvi igrani film kreirala žena rediteljka, jer se nije uklapala u tadašnji rodni narativ. Ja to nisam učila na fakultetu, a svoje studente to učim danas. Ona je takođe počela kao sekretarica, pa je počela da režira, producira i piše, napravila studio i snimila stotine filmova. Uspela je da se probije do Amerike, međutim, tamo nije uspela da se etablira i vratila se u Francusku i prestala da se bavi ovim poslom. Danas bi takva osoba sigurno uspela, jer se promenio odnos prema rodnim ulogama – briše se granica između toga šta je ženski, a šta muški posao. Takođe, osvešćeno je to da muški i ženski arhetipovi mogu biti pomešani u oba pola. S tom svešću su onda ove žene počele da dobijaju na nekoj vidljivosti. Što se to nije razvilo u onoj meri da mi možemo da pričamo o gender balance momentu je problem, posebno u mom sektoru, je to gde se nalaze novac i centar moći. Centar moći, kapitala i investicija je i dalje u muškim rukama. Gender balance nije da imaš samo žene u filmu. Skoro 2% svetskog kapitala u filmskoj industriji je u vlasništvu žena i to vam sve govori – nema nas za stolovima gde se bilo šta odlučuje, deli, razgovara, zato što i dalje nismo ravnopravni. Žene na svakoj poziciji u filmu moraju da se dokazuju, ali i isto tako muškarci moraju da se dokazuju na tradicionalno ženskim pozicijama. Na primer, sarađivala sam sa fenomenalnim maskerom iz Makedonije kome je jako teško da se probije na Balkanu, zato što se na njegovoj poziciji očekuje žena. Imate određene pozicije gde se očekuje žena, ali većina drugih, odlučujućih tradicionalno su rezervisane za muškarce – čini mi se da je najgora pozicija žena rediteljki, jer ih na svetskom nivou ima ispod 20%. U Srbiji je, pak, sve na nivou statističke greške – možda jesmo vidljivije, ali smo morale da pojačamo taj muški arhetip, da budemo borbenije. Nadam se da će to otvoriti put nekim novim, mladim devojkama koje osnažujemo da budu najbolje u svom poslu i da ne razmišljaju o tom rodnom momentu.

Đorđe: Da li žene donose neku specifičnost u film, nešto što muški senzilibitet sa jako velikim naporom može da postigne?

 

Nikolina: Kada kažeš muški i ženski senzibilitet, ja mislim da mi opet pričamo o arhetipovima. Svako od nas može da ima deo muškog ili ženskog arhetipa, a poenta je u balansu. Dok je muški princip, odn. arhetip linearan i podrazumeva cilj, zadatak i rezultat, a žena ima viziju, emociju i vrednost. Meni je, kao producentkinji, važno da napravim tim koji će da diše dobro zajedno i koji će funkcionisati, gde će se svi dobro osećati, a to nije set samo sa muškarcima, odnosno samo sa ženama. Dakle, idealno je napraviti balans između muških i ženskih arhetipova, jer se tada žena neće konstantno testirati. Inače, praksa je takva da se muškarcu veruje, a da se žena testira i u tim silnim testiranjima i dokazivanjima mi kao žene izgubimo najbolje godine kada možemo biti produktivne, što je razlog zbog kog veliki broj devojaka koje upišu akademije, na kraju ne završe u poslu. Zbog toga su žene, koje se nalaze na poziciji poput moje, dragocene, jer se trude menjaju taj odnos i narativ.

 

Maja: Mislim da je Nikolina rekla ključnu stvar, a to je ta neophodnost dokazivanja kod žena. Ja mogu iznova i iznova da napišem šta hoćeš, ali na svakom sledećem projektu ću morati da se dokazujem, i to je veoma vidljiva praksa koja umara žene. Ne znam do kada ću sebe moći da teram na ovaj tempo, gde radim mnogo puta više od svojih muških kolega i isto toliko puta više moram da ćaskam sa svima, da se smešim i potpuno isključim svoju sujetu, ne bi li me neko uopšte uzeo u razmatranje. Ovo ovako postavljeno zvuči kao da sam isključivo na strani žena – ja ne mislim da sve treba da rade žene niti mislim da samo žene nešto zaslužuju, ali mislim da svi svoje pozicije treba da zaslužimo talentom, sposobnošću i mogućnošću da komuniciramo normalno. Kod nas je posebno primetan nedostatak kulture saradnje i to je prvo na čemu bi trebalo da se poradi.

Đorđe: Šta bi moglo da se uradi na nivou kulturne politike da se stvari poboljšaju i olakšaju ili smatrate da nema potrebe za tim, jer stvari same po sebi idu u nekom svom smeru?

 

Nikolina: Naravno da postoji kulturna politika i strategije ozbiljnih država, poput Švajcarske, Francuske i Belgije, međutim, kod nas to nije slučaj. Žene se u našem poslu jako umaraju, jer moraju mnogo više da rade, a i manje su plaćene. Očekuje se da budemo grube i bezobrazne, ali ako ti nemaš to u suštini svog bića, ti ćeš se razboleti jednog dana. Razvijene zemlje rešavaju ovaj problem sistemski – povećavaju broja vidljivosti žena, stavljaju žene na odlučujuća mesta. Ukoliko stavite ženu na odlučujuće mesto, teže će doći do polne i rodne diskriminacije. Švedska, na primer, radi i stimulativne politike kroz pozitivnu valorizaciju, gde neki projekat, ukoliko je kvalitetan, a onda i ukoliko je ženski, dobija dodatne poene pri ocenjivanju na konkursima. Ovo sve služi ne bi li se dao vetar u leđa mladim generacijama. Stimulativne politike su jako važne, a kod nas ne postoje. Bila je inicijativa na nivou regije da se filmski centri udruže i naprave zajednički fond – ta ideja je stala onda kada je izneta ideja da se kroz taj fond podržavaju ženski projekti, pre svega rediteljski, jer centri nisu hteli da podrže tu ideju. Balkan i dalje ne razume zašto je to važno, a mi u Srbiji ne bismo mogli da napravimo potpuno ženski film.

 

Đorđe: Da li imate neku angedotu koju biste volele da izdvojite, a gde je nastao neki problem zato što ste žena ili vam pada na pamet slučaj gde vam je to možda pomoglo? Takođe, da sada treba da posavetujete mlađu koleginicu, koja tek ulazi u svet filma, šta biste joj rekle?

 

Ana: Mislim da je važno da se priča o  tom okruženju na poslu i načinu same komunikacije i koliko je tu važno da se drži poštovanje. Ja sam tu imala neka neprijatna iskustva i iako to nije bilo strašno, bilo je dovoljno da se ja osetim neugodno. Mislim da se ne govori često o tome koliko je važno da se naglasi na koji način se komunicira i dokle ide granica – krivo mi je što, kada sam bila mlađa, nisam postavila te granice kako treba, međutim, to je potpuno razumno i danas opraštam sebi zbog toga. Eto, o tome bih razgovarala sa koleginicama – koliko je važno da se kompozitorka zauzme za sebe i da ne dozvoli neke stvari. Ja sam imala jednu situaciju sa producentom, gde me je on stalno oslovljavao sa dušo – mene je to užasno nerviralo i nisam znala šta da radim, pošto mi je to bio jedan od prvih projekata na kome sam radila, pa sam ja krenula njega da oslovljavam sa dušo i onda je on prestao. Što se tiče pozorišta, ono što mi je strašno značilo je to što me je kompozitorka Irena Popović Dragović uvela u pozorište i veoma sam se osećala lepo jer imam njena leđa na neki način – ona me je vodila na probe i kroz razne projekte, pa smo onda i zajedno radile, ne bih li ja na kraju krenula svojim putem. Mislim da je to nešto što i mi treba da nastavimo da radimo sa mlađim koleginicama.

Milena: Ja sam zapravo imala jedno baš pozitivno iskustvo iz razloga što sam žena. Pre nekoliko godina je došla jedna američka produkcija kod nas – žena amerikanka je finansirala sve i njena ideja je bila da šest filmova režira šest žena širom sveta, tj. u onim zemljama gde im je najzgodnije da zatvore finansijsku konstrukciju. Misija te producentkinje je bila da pruži priliku jednom broju žena da se pokaže u američkoj, holivudskoj industriji. Ono što je bilo zanimljivo je da su scenariji uglavnom bili otkupljeni i žanrovski, jedan je možda pisala žena, a ostale muškarci. Meni je bilo zanimljivo da probam da radim kao muškarac kroz holivudski sistem, gde dobijam jasne inpute i treba da kreiram određeni proizvod – to je bilo dobro iskustvo. Negativnih iskustava sa seta imam uglavnom kada sam počinjala da radim i nalazila se u ulozi asistenta režije. Ta atmosfera se, neretko na dugim projektima, često pretvarala u neku čudnu, primalnu igru predatora i plena, pogotovo ukoliko na projektu radi mlada žena koja je na svom početku. Interesantno je kako se taj kontekst menja sa promenom pozicije – kada sam se, nakon više meseci, vratila na te duge setove, ali sa iskustvom rada kao rediteljka na američkom projektu, nisu me više dirali. Dakle, ti ljudi tačno znaju koga smeju, a koga ne smeju da diraju i to je uglavnom povezano sa pozicijom moći. Na tom putu je, međutim, bilo puno žena koje su tu primalnu igru prihvatale i onda bi se ti primalni nagoni maskirali u igrama moći, što je mene jako frustriralo.

 

Milica: Imam osećaj da me ta pozitivna i negativna iskustva definišu, htela ja to ili ne. Imala sam naravno i lepa, ali i ružna iskustva, imala sam neke divne saradnje, ali i momente kada sam odlazila sa projekata, zato što sam shvatila da nisam poštovana, jer sam mlada ženska osoba. Moj savet bi bio da definitivno treba postaviti granice i da treba otići sa projekta na kome se ne osećaš dobro, jer koliko god ti želiš da izugraš nešto do kraja i da se dokažeš, treba se zauzeti za sebe i izbrati sebe. U tim trenucima, ja sam često razmišljala kako će to uticati na moju dalju karijeru i da li će me neko zvati, ali uvek se na kraju ispostavilo kao dobra odluka.

 

Maja: Ono što bih svim mladim kolegama posavetovala je potpisivanje vrlo preciznog ugovora, urađenog u saradnji sa advokatom, kojim će se pokriti sve, od načina komunikacije do stvari poput broja verzija, potpisa na špici, datuma i slično – nikada ne treba ulaziti u projekat bez ugovora.

Nikolina: Pre dvadeset godina, kada sam počinjala da radim, meni su u poslu pomogle žene koleginice  – Jelena Mitrović i rumunska producentkinja Ada Solomon, ali i Damir Terešak, hrvatski producent. Ja sam nekim čudom došla do njega i on je u meni verovatno prepoznao svoje dete, a znao je da ću se olupati, jer sam u tom trenutku bila klinka od 24 godine, te me je samo blago usmeravao i unapred mi govorio šta može da se desi i to se uglavnom i dešavalo. Naravno, niko ne može da vas zaštiti od zlostavljanja, ucena, seksualnog uznemiravanja kojeg u našem poslu ima dosta, jer mi ne komuniciramo samo sa našim kolegama i koleginicama, zato što na Balkanu, dok dođeš i skupiš taj novac prolaziš horor. Jedino što govorim mladim koleginicama i studentkinjama je da se trude da budu promena koju žele da vide – da budu iskrene prema sebi, otvorene i ranjive i da to ne umanjuje njihovu snagu. Takođe, ne moraju da budu grube i igraju muške igre, ali je važno je da se drže ljudi koji razmišljaju kao one, bez obzira o kom se rodu radi – važno je da postoji jedna zajednička vertikala i da tako idu zajedno napred i stvaraju svoj što veći krug. Jednostavnije je napraviti ime napolju nego u svojoj zemlji i ja sam, recimo, izabrala taj put. Čitala sam puno scenarija i imala sam sreće da upoznam ljude poput Ade i Damira i zapravo moja prva manjinska produkcija je otišla na Festival u Veneciji; tamo sam upoznala neki svoj krug ljudi i širila ga. Da li me je to spašavalo maltretiranja i zlostavljanja ovde? Nije, ali sam ja bila osnaženija da postavim granicu i ne dam na sebe. Nažalost, toga i dalje ima, jer mi još uvek nismo osnažili te devojčice ni u našim kućama, pa onda ni u školama, akademijama, da postave svoje granice i da ne ćute. Lepota je u različitosti pristupa i polova, a na ženama je i da se drže zajedno i da se bore da ih bude više u konkursnim komisijama, ekipama. U našem poslu, žene producentkinje su vrlo podržavajuće i korektne, jer znamo šta su naše vrednosti i koji put je prošla svaka od nas pojedinačno. Međutim, u filmskim ekipama ima sektora koji su jako kompetitivni, a to je onda do reditelja i producenata kakvu će ekipu birati i kakve će odnose negovati. To je dalek put, a naša zemlja još nije krenula da se bavi ovim problemom. To ne mogu žene same – nama je potrebna podrška muškaraca.

 

Đorđe: Dotakli smo se nekih nezgodnih, ali i bitnih stvari. Potpuno ste u pravu – o stvarima treba pričati, iako su neprijatne, jer, ako ne budu izgovorene, šta se onda dešava? Neka ovo bude početak nekog dijaloga i hvala vam puno na vašem prisustvu.

 

Forum „Žene u filmskoj industriji“ pružio je prostor za promišljanje, razmenu i umrežavanje, doprineo je vidljivosti savremenog ženskog stvaralaštva i otvorio važna pitanja o pristupu, reprezentaciji i podršci. Događaj je jasno pokazao da rodna perspektiva ne samo da obogaćuje filmsku umetnost, već i doprinosi njenoj društvenoj relevantnosti i inovativnosti. Dom omladine Beograda, kao organizator, zahvaljuje svim učesnicama i partnerima na doprinosu i posvećenosti ovom važnom dijalogu.

Diskusioni forum: Žene u filmskoj industriji deo je projekta „Creative Moxie: Catalyst for Creative Revolution“ koji je Dom omladine Beograda je realizovao u saradnji sa Srpskom filmskom asocijacijom i NVU Art365 (Crna Gora), uz podršku British Councila, a finansiran je kroz projekat ”Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan” (CC4WBs).

CC4WBs finansira Evropska unija, a projekat je usmeren na podsticanje dijaloga u regionu kroz jačanje kulturnih i kreativnih sektora, s ciljem povećanja njihovog društveno-ekonomskog uticaja. Tokom perioda od 48 meseci, ovaj projekat ima za cilj unapređenje znanja, veština i pristupa finansijskoj podršci kako bi se povećala konkurentnost, održala koprodukcija i podstakao promet roba i usluga u regionu Zapadnog Balkana. Deo programa se odvija u saradnji sa Media Deskom Srbija.