Kako je koncipirana izložba „States of Mind“ i šta je sve bilo potrebno za njenu realizaciju?

Žarko Aleksić: Izložba States of Mind koncepcijski se poigrava sa fenomenima svesti, pre svega sa percepcijom i sećanjima, kao i konstrukcijom sećanja, koja tvore autobiografsko ja.  Za uspostavljanje narativa koristio sam svoju privatnu arhivu od preko 3.000 audio-video fragmenta (koja se svakodnevno uvećava), nastalih doslednim korišćenjem specifične metodologije. U tehničkom smislu, postavka je bila izuzetno zahtevna jer se celokupna video-instalacija sastoji od velikog broja identičnih monitora i jedne projektovane slike, koja je fokus izložbe, i može se interpretirati  kao fokus svesti, pažnja. Zbog same prirode sećanja koja su pohranjena u mozgu, insistirao sam na fizikalnosti, i samim tim postavku učinio tehnički još zahtevnijom. Bez obzira na sve, vrlo sam zadovoljan krajnjim rezultatom.

Na koji način Vaše stvaralaštvo u projektu „States od Mind“ povezuje neuronauku i umetnost?

Žarko Aleksić: U ovom trenutku mogu da kažem da sam inspirisan saznanjima do kojih dolaze kognitivni naučnici koji se interesuju pre svega za mozak, njegovu strukturu i način funkcionisanja, a u svrhu lečenja bolesti, istraživanja veštačke inteligencije, ali i razumevanja nas samih, no planiram da se u budućnosti uključim u direktna istraživanja kako bi mi neophodna sredstva, kao što su fMRI, MRI, EEG za tretiranje mozga bila dostupnija, ne želeći da moj rad bude naučni, već umetnički, jer ima previše umetnika koji trivijalizuju nauku, kao i filozofiju pokušavajući da se na jedan površan način, korišćenjem ključnih reči, uključe u njihov diskurs. Kognitivne nauke su relativno mlada ali najbrže rastuća grana nauke, za čije se projekte izdvaja i najviše novca u EU i SAD.

Kakav efekat želite da izazovete ovim radovima i koja mišljenja da podstaknete kod posetioca?

Žarko Aleksić: Kod posetilaca pre svega želim da podstaknem kritičko promišljanje stvarnosti u kojoj živimo, a za koju smatram da je konstrukt, pa je samim tim možemo menjati, kao i razmišljanja o načinu konstruisanja naših identiteta. Na jednom drugom nivou, posmatrač je bitan zbog metafore celokupne postavke. Prolazeći kroz izložbu on nikada ne uspeva da sagleda celokupni materijal, a čak i ako izdvoji dovoljno vremena, zbog same konkutrukcije postavke, nikada ne može da ima jednu priču sa kojom izlazi iz galerije, već iznova stvara nove i drugačije narative.
Smatram da posetlac treba da ima vrlo aktivnu ulogu, koja ne mora nužno da se ogleda u interakciji sa radom.

Koje ideje su Vam trenutno u fokusu interesovanja i da li u narednom periodu pripremate još neke izložbe?

Žarko Aleksić: Ja lično nastavljam da se interesujem za mozak, njegovu strukturu i funkcije, kao i pokušaj da što više približim oblast naučnog istraživanja mozga i umetnosti, koja može da crpi inspiraciju, preuzima saznanja i metodologije koje se koriste u neuronauci.  U bliskoj budućnosti takođe planiram da u Beču i Beogradu napravim izložbu koja je u završnoj produkcijskoj fazi sa nazivom “Brain Pictures” koja tematizuje odnos imaginacije i percepcije, kroz upotrebu fMRI skenera, kao i moguće ideološke i političke implikacije tih nalaza.