Otvarajući  temu  „opasnih“ pasa Nataša najpre ističe: “Ne postoje opasne rase, ali postoje opasne jedinke, bez obzira na poreklo. Takođe, postoje opasni vlasnici pasa koji svoje pse obučavaju na određeni način i za određene situacije, od maltretiranja komšijskog psa do borbi pasa. Protiv takvih pojedinaca država mora da sprovodi zakonom propisane mere, a iz našeg pravilnika moraju da budu izuzete rase. “ Darko navodi: „Samo formiranje lista opasnih rasa nije dalo željene rezultate nigde u svetu. Prema preporukama veterinarskih strukovnih organizacija bolje je identifikovati opasne pse kao jedinke i vlasnike koji se neodgovorno ponašaju, a ne praviti liste opasnih rasa.“

„Vlasnici pasa koji se mogu smatrati opasnim i udruženja za zaštitu dobrobiti životinja moraju da se suoče sa činjenicom da se u Beogradu događaju incidenti u kojima „opasan“ pas nanese ozbiljne povrede, najčešće drugom psu ili čoveku. Zbog velikog pritiska građana koji svakodnevno zahtevaju da ih nadležni zaštite od pasa, Beograd nije uveo zabranu držanja određenih rasa, ali je uveo taksu za držanje „opasnih“ pasa koja je bila na snazi devet meseci. Kada je nova vlada usvojila izmene i dopune Zakona o finansiranju lokalne samouprave i ukinula taksu za držanje kućnih i egzotičnih životinja, nestao je pravni osnov za taksu za držanje „opasnih“ pasa.

Posebna priča je pritisak građana koji su u potpunosti needukovani kada su životinje u pitanju, tako da često uopšte ne razmišljaju o tome da li su im nakon usvajanja Zakona o zabrani diskriminacije preostali samo psi kao slobodna meta na koju sme da se ospe paljba iz svih oružja – širenje predrasuda, mržnje i ostalo ,“ kaže Nataša o politici grada Beograda po pitanju takozvanih „opasnih“ pasa.

Problem spomenute takse, koja je nedugo nakon uvođenja ukinuta, pokrenuo je brojne rasprave. Nataša smatra da je „takva taksa mogla da bude efikasan način da se u roku od nekoliko godina ograniči popularnost određenih rasa, pre svega staforda koji su kod nas izuzetno popularni, nažalost i među ljudima koji ih koriste da bi na neki način naudili ljudima i drugim životinjama“. Međutim, ističe da „takozvana Breed Specific Legislation nigde nije imala rezultata i da označavanje određenih rasa kao opasnih nije dovelo do smanjivanja broja ujeda ni u jednoj zemlji gde su uvedeni pravilnici poput našeg Pravilnika o načinu držanja pasa koji mogu predstavljati opasnost za okolinu“.

Što se ovog pravilnika tiče, dr Darko Drobnjak ističe: „Za naš pravilnik se ne može reći da je apsolutno loš. Ovaj pravilnik donosi i niz dobrih rešenja koja se na žalost do danas ne sprovode na adekvatan način, ali takođe ima i nekoliko spornih odredbi i dosta nestručnu kinološku terminologiju.

Jedna od najspornijih odredbi u Pravilniku oko koje se najviše i polemiše jeste što su se u njemu našle pobrojane kao opasne rase terijera tipa bul (pit bul terijer, američki stafordski terijer, bul terijer i stafordski bul terijer) i mešanci tih rasa. Pit bul terijer je jedna od  rasa sa liste koja nikada nije priznata od strane Međunarodne kinološke federacije (FCI), ali jeste od UKC i ADBA  kinoloških organizacije u SAD-u koje vode registar za ovu rasu. Naš pravilnik ne zabranjuje eksplicitno držanje nijedne od pobrojanih rasa, mada je sam član 10. Pravilnika dosta kontradiktoran i može se različito protumačiti.“

Nezaobilazna tema kada se govori o “opasnim psima” jesu i borbe pasa koje predstavljaju teži oblik krivičnog dela ubijanja i zlostavljanja životinja.  Borbe pasa se smatraju složenim društvenim i pravnim fenomenom i kao oblik ekstremne okrutnosti prema životinjama izazivaju najburnije reakcije javnosti.

Govoreći o povezanosti „opasnih pasa“ i pasa koji se obučavaju za borbu, Drobnjak objašnjava: „Rase koje su našim pravilnikom pobrojane kao opasne, a pre svega pit bul terijeri se često  upotrebljavaju kao psi za borbe. Činjenica  jeste da su upravo ove rase prvobitnojesu  nastale kako bi se upotrebljavale u brobama između pasa ali i sa drugim životinjama. Ovaj vid „sporta“ bio je rasprostranjen među siromašnom  radničkom klasom u Engleskoj i Americi tokom 18. i 19. veka  gde su ove rase i nastale. Iako je to jedna od činjenica, danas se  ne može se generalizovati i reći da su sve jedinke pasa ove rase opasne i da im je to jedina namena za koju se danas upotrebljavaju.“

Ova tema je veoma aktuelna u celom svetu: „Druge zemlje su na različite načine uredile držanje „opasnih“ pasa. U Velikoj Britaniji postoji rigorozan propis o zabrani držanja četiri rase (pit bul, japanska tosa, argentinska doga i brazilska fila), njihovih mešanaca, pa čak i pasa koji imaju fizičke karakteristike i sličnosti u ponašanju s tim rasama. Što se tiče našeg okruženja, hrvatski Pravilnik o opasnim psima najsličniji je srpskom.  U Sloveniji ne postoji sličan pravilnik, a u slovenačkom Zakonu o zaštiti životinja opasan pas se definiše kao bilo koji pas koji je ujeo čoveka ili životinju,“ zaključuje Nataša.