Uspon kvir stripa na Merlinka festivalu

Američki dokumentarni film “USPON KVIR STRIPA” (No straight lines) biće prikazan u okviru 13. Merlinka festivala 10. decembra u sali Amerikana Doma omladine Beograda. U pitanju je živahan pogled na pet LGBT+ strip umetnika čije karijere idu od underground scene do naslovnice Time magazina i međunarodne slave

Credit: M. Sharkey Courtesy Compadre Media Group

 

Piše: Milan Aranđelović

Bič Krik je američki gradić u Pensilvaniji koji je, ako je verovati Vikipediji, mesto gde je rođena Britani Klajn, pobednica šesnaeste sezone rijalitija Sledeći top-model Amerike i mesto dešavanja grafičkih memoara „Dom zabave“ (Fun Home) Alison Bekdel koja je tu i odrasla. Da li je bilo zabavno živeti u mestu koje je tada, sedamdesetih godina minulog veka, kao, u ostalom, i danas imalo oko sedam stotina stanovnika? Kako je izgledalo detinjstvo u gradu u kome se ne dešavaju čak ni stvari poput mortaliteta i nataliteta?

Sudeći po onome što je napisala i nacrtala Alison Bekdel nije bilo nimalo zabavno u Domu zabave. Ali je, očito, bilo veoma inspirativno.

Stavljajući u fokus svoj odnos sa ocem, Brusom Bekdelom, Alison nas uvlači u jedan klaustrofobičan i zatvoren svet, svet naizgled savršen, a zapravo veoma sterilan, mrtvorođen, beživotan u samom korenu. A temelji cele tragične priče nalazi se u nesrećnoj i zarobljenoj duši Alisonog oca. Kao prikriveni homoseksualac Brus je odlučio da za sebe stvori savršen (strejt) svet sačinjen od tipskih uloga. On će biti tata, njegova supruga Helen će biti mama, imaće troje divne dece, dva dečaka Džona i Kristijana i devojčicu Alis, živeće u prelepoj gotskoj kući iz osamnaestog veka, u mirnom i malom gradiću.

On će biti profesor književnosti u lokalnoj srednjoj školi, a ona će biti glumica (i, takođe, profesorka književnosti)  koja je odustala od karijere kako bi podizala decu. Takođe će voditi i pogrebni zavod (Funeral Home, odatle i ono Fun Home iz naslova), kao nasleđen porodični biznis.

Šta bi moglo da zakaže u ovakvom savršenom igrokazu?

Paaaa… Sve!

Zarobljenog duha Brus je svoju seksualnost pokušavao da izbaci kroz uređivanje njihovog doma. Stvarajući hibridni spoj viktorijanske i barokne estetike od ogromne kuće iz osamnaestog veka Brus je u to uneo svu svoju potiskivanu libidnu energiju. Ovoj tiraniji kičaste estetike, Alison će se docnije, u svojim kreativnim radovima, suprotstaviti jednostavnošću i svedenošću crteža i jednom bojom, elegičnom sivo-plavom (koja je od danas i simbol muževnosti). Manijački posvećen kući, podređujući je svemu što je živo, Brus pravi ogromne ožiljke na dušama svoje supruge i dece. Ignorišući njihove želje, bića, često i postojanje, jer oni su samo kulisa njegovog savršenog izmišljenog života, sazdanog na temeljima samoprezira i gađenja prema sebi, Brus, poput virusa, truje u njima sve ono što bi trebalo da reprezentuje život.

Svaki član porodice se zatvara u svoju čauru i kroz umetnost pokušava da izbaci ono malo životne energije koju svako živo biće ima. Kroz muziku, crtanje, pisanje, čitanje, sređivanje doma svi oni čine ovu divnu disfunkcionalnu i emotivno osakaćenu porodicu.

Ono što povezuje oca i ćerku jeste književnost. U tome se skriva još jedna genijalnost autorke priče. Osim što otac i ćerka komuniciraju kroz određen izbor književnih dela, podvučene delove u knjigama ili zapise na marginama, cela novela je prepuna simboličnih scena preuzetih ih književnih klasika. Priča o njenoj porodici protkana je mitovima o Ikaru i Dedalu, Minotauru i lavirintu, Odisejevom putovanju, ali i aluzijama na klasike poput Prusta, Vajlda, Virdžinije Vulf, Skota Ficdžeralda, Džojsa, Kamija…

Osim kao jezik komunikacije između oca i ćerke, i jedini način na koji njih dvoje mogu jedno drugom da objasne stvari, ponude odgovore, savete ili izjave ljubav, književnost je i način na koji je Alison ispričala svoju životnu priču u slikama.

Na ovoj priči rađeno je gotovo sedam godina. Autorka je bila veoma temeljna u svemu. Fotografisala je sebe u odeći svojih roditelje, te je onda crtala na osnovu tih fotografija, koristila je mape i slike na Guglu kako bi na najbolji način dočarala detalje, arhitekturu, mesta dešavanja priče… Takođe je skicirala stare porodične fotografije, delove svog dnevnika, pisma, lokalne mape kako bi ih integrisala u konačnu verziju stripa. Ove materijale kasnije i iskoristila i za svojevrstan nastavak priče „Are You My Mother?: A Comic Drama“ u kome je prikazala svoje odnose sa majkom.

Kako bi dočarala vreme u kome se dovija radnja Alison je koristila raznorazne reference na popularnu kulturu tog doba, tako da na televizijskom ekranu u pozadini možemo videti scene iz filma „Divan život“, serije „Ulica Sezam“, junake poput Betmena, Medveda Jogija, Ptice Trkačice, pa čak i ostavku Ričarda Niksona.

Ovaj strip, grafička novela ili memoari u slikama, publika i kritika su odmah zavoleli. Bio je nominovan i dobio je mnoge nagrade i priznanja. Doživeo je nekoliko pozorišnih adaptacija koje su takođe nagrađivane (jedna adaptacija je dobila Pulicerovu nagradu za dramu, a druga Tonija za najbolji mjuzikl).

Džejk Gilenhal je otkupio prava za filmsku adaptaciju ovog dela i planirano je da tumači ulogu gej tate.

Fun Home“ je i nekoliko puta bio na meti cenzora. Pokušavali su da ga povuku sa polica biblioteke i iz školskih programa. U jednom pokušaju republikanski predstavnici su inicirali obustavu finansiranje koledža koji  je ovaj strip uvrstio u jedan od svojih programa. Svaki pokušaj bio je kratkog daha i čak da je delo sklonjeno sa polica, posle nekoliko meseci bi se opet našlo na njima.

Na „našem“ jeziku ovaj strip objavila je, u prevodu Tatjane Jambiršak, zagrebačka Fibra.

Na ovogodišnjem filmskom festivalu Merlinka u petak, 10. decembra u 19 u Domu omladine Beograda možete pogledati dokumentarni film „Bez pravih linija: Uspon kvir stripa“ (No Straight Lines – The Rise of Queer Comics) gde, između ostalih, o svom radu govori upravo Alison Bekdel.

U ovom filmu, pored nje govori još jedan autor stripa o odrastanju i prihvatanju seksualnosti. U pitanju je Hauard Kruz i koji je svojim delom „Stuck Rubber Baby“ izašao iz senke andergraund stripa i postao mejnstrim stvaralac.

Kruz je dete sveštenika iz Alabame koji je veliki deo svog života posvetio crtanju na alternativnoj stripskoj sceni. Kao deo svoje aktivističke agende u svoje radove je počeo da ubacuje gej likove, a osamdesetih godina je radio kao urednik magazina „Gay Comix“.

Kada ga je urednik Pirahna Pressa, Mark Nevelou, kroz pitanje kako bi izgledala grafička novela koji bi uradio, učinio ponudu, Kruz je znao da je pred njim veliki izazov. U pitanju je bio izdavač koji je poslovao pod okriljem velikog DC Comicsa i koji je mogao da mu ponudi novčanu sumu dovoljnu da se dve godine posveti samo ovom projektu. Rad na stripu trajao je četiri godine, Pirahna Press je prestao da postoji, a grafičku novelu je, na kraju, objavio Paradox Press, još jedno čedo DC-a.

Smeštajući svoju priču na američki jug tokom pedesetih i šezdesetih Kruz nije mogao da u potpunosti veruje svom sećanju. Poput Alison Bekdel i on je morao da istražuje. Božićni povratak kući iskoristio je da u rodnom gradu načini niz fotografija koje je kasnije koristio u radu. Takođe je u njujorškoj narodnoj biblioteci koristio ogromnu arhivu fotografija koje su mu pomogle da nacrta autentične odevne ili predmete za svakodnevnu upotrebu iz tog doba. Predsednik Ljubitelja starih automobila iz Bruklina mu je takođe dao nekoliko korisnih saveta.

Bio je dovoljno iskusan da zna razliku između andergraund stripa i grafičke novele, te je morao da se pridržava pravila da u ovom delu ne prikazuje erekciju ili penetraciju.

Koliko je Kruz bio posvećen svom delu svedoči i to što je ogromnu scenu sahrane na kojoj se vidi masa ljudi radio više od nedelju dana. Kako nije želeo da tokom crtanja lica pređe na „autopilota“, lica je crtao svakog dana, po pola sata, tako da je svakom licu mogao da posveti punu pažnju i da mu određene karakteristike koje ga razlikuju od ostalih na crtežu.

Nakon četiri godine rada uvideo je da se kasniji crteži junaka razlikuju od onih koje je nacrtao (godinama) ranije tako da je morao da ih usklađuje i ponovo crta.

Izdanje koje je autor ovih redova imao zadovoljstvo da pročita, izašlo je povodom jubileja četvrt veka od prvog izdanja, i sadrži nekoliko veoma emotivnih dodataka. Pre svega moramo imati u vidu da je tokom pripreme ovog izdanja Hauard Kruz izgubio bitku sa bolešću i preminuo u sedamdeset i petoj godini, pa je ovo izdanje postalo spomenik njegovom radu.

Utoliko snažnije i dirljivije zvuči uvodna (i oproštajna) poruka koji je napisao njegov partner i, docnije suprug, Ed Sedarbaum sa kojim je Kruz proveo četrdeset godina života, sve do smrti. Takođe je emotivna poruka koja zatvara knjigu, a koju je napisala Kruzova ćerka, ćerka koja se, kao beba pojavljuje u stripu, a koju je mladi Kruz dao na usvajanje. U njemu se Kim Venter sa ponosom seća godina koje je provela kako sa porodicom koja ju je usvojila, a docnije i sa porodicom svog biološkog oca. Kaže kako je srećna što je okružena ljubavlju svih ovih ljudi i što njena deca mogu da se pohvale kako imaju četvoricu deda. Jednog sa očeve strane, jednog sa majčine i još Edija i Hauarda.

Pisanje uvoda povereno je Alison Bekdel, koja je inspirisana Kruzovim ranim radovima i stvarala „Dykes to Watch Out For“, i time se ovaj krug na savršeno skladan način zatvorio. Ostaje nam da uživamo u dobrim stripovima, grafičkim novelama i filmovima o njima.

Komentari