Pojavom medija koji u komunikaciji koriste fabrikovane dokumentarne postupke, teatar, čija je priroda odnos in vivo, ovde i sada – teško da ima nešto novo da ponudi. Rijaliti programi, vlogovi i druge vrste ličnih ispovesti preko društvenih mreža i novih medija, pored pet minuta slave, sa današnjim generacijama rađaju novi duh vremena. U eri elektronske komunikacije, muzika je, zahvalјujući živim nastupima, ostala jedna od retkih autentičnih/autohtonih umetnosti. Odnos sa posmatračem je jedinstven, bez obzira na prateće elemente zastrašujući mastodonske industrije zabave. U spoju sa pozorištem, i muzika i pozorište dobijaju onaj model, značenje i značaj koji je ono imalo na samom svom nastanku.

Većina nas rođenih u prethodnom veku ima predstavu o Domu omladine Beograda kao o važnom mestu za kako domaću, tako i stranu muzičku scenu. Ovogodišnji  festival  Braaams u Domu omladine Beograda upravo spaja te dve, odavno, razdvojene umetnosti. Predstave sa muzikom, predstave o muzici, zvuk kao sredstvo estetske i poetičke vrednosti postaviće još jedno provizorno pitanje: koliko cenite kulturu? U vilajetu u kome je istovremeno prisutna transparentna licitacija prostote i varvarska estradizacija afirmisanja kulture, slabo ko da može da ima ideju o ceni i vrednosti. Festival Braaams nudi šansu za uspostavlјanje odnosa cene i vrednosti – ulaz na sve predstave je besplatan, na izlazu se plaća između 5 i 500 dinara, koliko ko proceni da predstava vredi.

Realnost raspolućena između novih tendencija i prevaziđenih postulata, između naših i njihovih vrednosti, sve ono što u svakodnevici trešti, drnda, sve što vrišti, zvrnda lakše se podnosi ako se razume da sve muzika je oko nas. Pitanje je da li iko zapravo ima predstavu o muzici – onoj muzici koja je predstava jedne društvene stvarnosti generacijama čija je muzika danas u Srbiji mainstream. I kako bi rekao Konfučije: “Ako neko želi da zna da li se carstvom dobro vlada, da li je u njemu moral dobar ili loš, odgovor će dati kvalitet njegove muzike.” Jer, muzika je put do sreće, muzika je oko nas…

Maša Vujošević

 

 

Klub Doma omladine Beograda – nedelјa, 22. novembar, 16:00, 17:00, 18:00

Predstava: INNER LIGHTS (Unutrašnja svetla)

Produkcija PATOS Smederevo

Režija: Vladislav Nešić

Dizajn zvuka: Ljuban Ninković

Hor: Equilibrium

Igraju: Ada Vera Petković, Dragan Dželetović, Dunja Petković, Filip Bančov, Ivana Jovanović, Ivana Radulović, Ivona Mitić, Kaća Zdravković, Katarina Pendić, Marija Stevanović, Nevena Gačić, Pavle Šakić i Vukosava Lazić

 

Trajanje: 35 minuta

 

Iz nas će možda jednom isijati unutrašnje svetlo, a tada nam druga svetla neće biti potrebna.

J.V. Gete

 

PREDSTAVA KOJU NIKO NEĆE VIDETI!

Pozorište se kao medij u velikoj meri oslanja na sva naša čula. Gledalac putem različitih čula prima poruke sa scene, dok izvođači nastoje da premoste jaz imeđu imaginarnog sveta teatra i onog realnog koji se nalazi na ‘’sigurnoj’’ distanci, među sedištima publike. U predstavi ‘’Unutrašnja svetla’’ posmatrač postaje deo scene i aktivan je učesnik svega što se odvija na njoj. Publika ove predstave koristi sva ostala čula, osim jednog, najvažnijeg za pozorište: čula vida. Kroz predstavu se ovaj hendikep pretvara u prednost, a publika predstavu posmatra kroz sva ostala čula. Kroz rad sa slepim osobama Vladislav Nešić je došao do materijala koji je pretvorio u eksperimentalno putovanje na sceni.

 

Omladinsko pozorište PATOS (Pokretni aleternativni teatar omladine Smedereva) osnovano je 1986. godine. PATOS u svom repertoaru ima i klasična dela, ali inicijalno svaka predstava nosi eksperiment i malu pozorišnu revoluciju. Okuplјa mlade pozorišne praktičare (profesionalne glumce, studente umetnosti, ali i tinejdžere) oko istraživačkih i eksperimentalnih pozorišnih projekata, koje često realizuje u saradnji ili partnerstvu s profesionalnim pozorištima i umetničkim udruženjima i grupama u zemlјi i inostranstvu.

 

 

Amerikana – nedelјa, 22. novembar, 19:00 i 21:30

Predstava: DREAM OF LIFE

Režija: IVICA BULjAN/ SENKA BULIĆ

Tekst: Jelena Svilar i Morana Foretić

Izvođači: Senka Bulić, Stipe Kostanić

Muzičari: Neven Svilar, Mario Kovačević, Petar Aleraj

Scenografija: Tomislav Ćurković

Kostim: Oliver Jularić

Dizajn svetla: Nikša Mrkonjić

Produkcija: Kazalište Hotel Bulić i Tvornica kulture

Predstava/performans o životu Peti Smit rezultat je istraživanja na dugoj liniji odnosa umetnik-društvo. Peti nije samo prvoborac pankerske revolucije, simbol drugačijeg r’n’r-ola – ona je simbol borbe za čistu umetnost. Od Remboa, Vitmana do Džima Morisona ona ovaploćuje sestru blisku po osećaju, erudiciji i snazi. Šta bi danas značilo iznedriti njen prevratnički opus? Voleti sadašnjost, revoluciju, snagu. Bežimo od konvencionalnosti u poeziju, smelost, jednako pesnički, muzički, onirički!

 

Pojava Peti Smit na njujorškoj umetničkoj i muzičkoj sceni početkom 70-ih godina prošlog veka bila je toliko silovita, njen uspon toliko brz i neočekivan, a uticaj toliko snažan da je iz današnje perspektive teško na pravi način proceniti njenu ulogu. S obzirom na inflaciju lјudi bez kojih bi teško bilo zamisliti neki pokret odnosno stilsko razdoblјe, nećemo devalvirati ulogu Peti Smit bajkama o standardima koje je ova rok ikona postavila bendovima i muzici koja bez nje nikada ne bi videla svetlo dana. Umesto toga, treba tek reći: u baroknoj fazi rok muzike početka 70-ih, kada se nakon petnaestak godina eksperimenata i uspona rok izduvao a top liste se napunile teatralnim maniristima, pojava Peti Smit bila je tako čista i surova u svojoj direktnosti da je poprimila dramatične konture. Još i ovo: drama poetske iskrenosti među teatralnim dinosaurusima bila je ono što će je izdići iz stotine rok ikona, koje su danas beznačajne. Strast Peti Smit, vera u sebe i sopstvenu umetnost, u ispravnost svog puta odbijalo je mnoge od ove samouverene i talentovane kompilatorke, ali baš je to ono klјučno u njenom delu. Upravo je ikonoklazam odvajao od profietičke laži i svega onoga što su drugi učitavali u njen lik i delo. Autobiografskom knjigom Tek deca izbrisala je poslednje stereotipe o mesijanskoj ulozi pesnika i umetnika u društvu kojem do pesnika i umetnika nije stalo.

Predstava nastala iz teksta Jelene Svilar i Morane Foretić prati genezu umetnika, rast kreacije iz duha vremena. Galerija likova izmenjuje se kao fascinantan ringišpil, kaleidoskopski umetnički svet u kojem se susreću Robert Mepltorp, Sem Šepard, Endi Vorhol, Jimi Hendriks, Dženis Džoplin… umetnici – tek deca. Oni možda nisu važni, ali ono što je izraslo iz njih jeste. A to je ekspresija, nastup, muzika kao misija i kao sredstvo komunikacije sa publikom. ‘’Kroz nastup ulazim u takvo stanje u kojem se moj mozak čini oslobođenim, odlazi i leti dok kaplјice cerebrospinalnog likvora ostavlјaju trag poput rose. Mozak je onda prosviran zracima svetla, te se nadima sve više i više do veličine Impajr stejt bildinga, i ako mogu da razvijem komunikaciju s publikom, s grupom lјudi, dok je moj mozak toliko ogroman i prijemčiv, zamislite samo energiju i inteligenciju i sve stvari koje mogu tada preuzeti od njih.’’

 

 

Amerikana – ponedelјak, 23. novembar, 18:00

Milena Depolo

Predstava Loša kopija života

Režija: Boško Đorđević

Igraju: Marko Vasilјević, Mia Radovanović, Danilo Milanović, Dejan Šarković, Dimitrije Aranđelović, Tanja Pjevac, Ervin Hadžimurtezić, Jelena Galović, Jana Milosavlјević, Tanja Pjevac, Milorad Kapor

Plesači: Bogdan Dimitrijević, Ivana Buzanski, Jovana Čerović, Jovana Pajović, Minja Kefer, Nikola Davidović, Teodora Stošić

Tekst: Milena Depolo

Muzika: Sky Wikluh

Scenografija: Zoran Čalija

Kostim: Adrijana Simović

Koregrafija: Svetozar Krstić, Nebojša Gromilić, Neda Popović

Produkcija: KC Novi Sad

Izvršna produkcija: Digital&entertainment festivals

 

Ovaj multimedijalni performans koji uvlači publiku u neverovatnu fuziju muzike, plesa, pokreta i slika stavlјa repera iz Novog Sada Mc Garija u obor sumorne svakodnevice, u kome pokušava da se probije u svetu hip-hopa i održi vezu sa devojkom koja odlazi u Beč. Svakodnevnica nekad nije toliko sumorna dok joj se ne pogleda u oči – kada u borbi sa olako usvojenim sistemom vrednosti pognemo glavu u znak predaje, na scenu stupa mlada generacija koja je spremna da ide “glavom kroz zid” samo da bi promenila današnjicu koju sa gorčinom naziva loša kopija života. Prvi rep mjuzikl na našim prostorima govori upravo o njima, generaciji koja u sebi nosi bunt i novu energiju nošenu snažnim bitovima rep muzike, energiju svojstvenu onima koji ne pristaju na kompromise već od života traže ono što zaslužuju. Emocije izražavaju kroz brutalno iskrenu i agresivnu hip-hop muziku koja služi za iskazivanje mišlјenja i izbacivanje potisnutog besa. Muzika je prikazana u predstavi u vidu pravih hip-hop nastupa, tako da publika ima utisak da se nalazi na rep koncertu. Iako je priča smeštena u lokalne okvire, mogla bi da se odnosi na bilo koje mlade lјude u bilo kom delu Evrope. Traženje sebe, nemaština, neizvesnost su svakodnevica odrastanja svakog tinejdžera danas.Posebno snažan ton ovom mjuziklu dale su kompozicije iza kojih stoji Skajl Vikler, koje su zaokružile ovaj nesvakidašnji način transformacije klasičnog mjuzikla u nešto sasvim novo.

 

 

Velika sala – ponedelјak, 23. novembar, 20:00

Pozorište ‘’Bora Stanković” u Vranju

Predstava NARODNA DRAMA po tekstu Olge Dimitrijević

Režija: SNEŽANA TRIŠIĆ

Scenograf: Miroslav Ilić

Kostimograf: Ema Bogdanović

Igraju:

Anka – Milica Trifunović

Branka – Tamara Stošić

Milan – Bojan Jovanović

Miloš – Saša Stojković

Dragan – Dragan Živković

Majka – Radmila Đorđević

Muzičar – Marko Mitrović

Tehnička ekipa:

Šef tehnike: Miroslav Ilić

Dekorateri: Miroslav Ilić, Milan Stojčić, Dragan Đorđević

Svetlo: Nenad Kostić

Garderoba: Vesna Mladenović, Jovanka Mihajlović

Rekvizita: Jovanka Mihajlović

‘’Narodna drama’’ je drama u kojoj je lјubav smeštena u jednu od blatnjavih srpskih varošica, gde je zakasnela tranzicija izvitoperila pastoralnost sela u šićardžijsku lokalnu politiku sitnih preduzetnika i muflјuza. Društvo koje poskakuje u dvočetvrtinskom taktu Cecinih, Šabanovih, Čolićevih pesama, kao kolektivno arhetipsko političko mišlјenje – desno i levo vodi junake ove drame kroz svrsishodno nesnalaženje u tarantinovskoj dramaturgiji, gde vežbaju svoju lјudskost tako što proveravaju da li još mogu govoriti. Oni, takvi kakvi jesu, sebi postavlјaju sitne zadatke i prave spiskove da bi se spasli od brodoloma pamćenja. U tišini i folk muzici, kao protivteži reči, oni su i dalјe bića govora, ali je njihov govor pod senkom tihe prisutnosti sila koje ih određuju i prevazilaze. Otuda im jedino preostaje da se usredsrede na pesmu, jer kroz nju smeju da progovore, na besomučno opijanje u naizgled jednostavnoj filozofiji očuvanja golog života i produženja vrste koje jednostavno nosi reka i zaumni svet života i smrti i jasno stavlјanja do znanja da su ništa drugo do materijal za pozorišnu predstavu. ‘’Narodna drama” razobličava postulate patrijahalne sredine u prostorno-vremenskom kontinuumu sadašnje srpske tranzicije, društvene, političke i ekonomske, predočava uslove rasula porodice i dezintegracije ličnosti, propituje žensko pitanje od uloge supruge, preko majke do ćerke, sa svim posledicama koje još jedna, kao i svaka druga emancipacija sobom nosi, suprotstavlјa periferiju i centar, i pored svega daleko više je od uobičajene predstave zbog odabranog zapleta i odabrane forme.

 

Probali smo da volimo – pevali smo. Probali smo da ubijamo – pevali smo. Probali smo da pevamo – umrli smo. Narodna drama pokreće klјučne probleme autoritarnosti i nejednakopravnosti u srpskom društvu. Sudbine se odigravaju kao po nekom nasleđenom ‘s kolena na koleno’ prenošenom scenariju dobro poznatih sevdalinki. Kada se takav melodramski zaplet mitologizuje, mitomanizuje i proširi na tragediju širih razmera o herojstvu, nemoći, ropstvu i slobodi žene i njene lјubavi, videćemo da li je moguća pobuna protiv sudbine u kafanskoj pesmi zapisane?

 

 

Amerikana – ponedelјak, 23. novembar, 21:30

Projekcija eksperimentalnog filma

Semjuel Beket

Čekajući GOD-a

Predstava postavlјena i igrana na sceni POGON-a Doma omladine Beograda 2005. godine.

Režija: Sonja Savić

Igraju:

ESTRAGON – TAMARA MALENOV

VLADIMIR – JELENA J. SINGER

POCO – ANA NESIMEUNOVSKA

LAKI – SLOBODAN SIMIĆ

BOY/DEČAK – SONјA SAVIĆ

Kolektivna koreografija pod vođstvom Sonje Savić

Glasovi:

Estragon – Aleksandra Ilić

Vladimir – Jelena J. Singer

Poco, Laki, Boy/Dečak – Sonja Savić

Kompozitor: Vladimir Radonjić

Kostim: VesnaAvramović

Scena: Vladimir Perić

Snimatelј matrice: Aleksandar Mihailov

Montažer matrice: Branislav Godić

Film snimio: Predrag Bambić

Film izmontirao: Petar Jakonić

Proizvodnja filma: Montaža, film i video, Beograd 2006.

 

”Eksperimentalni film “Čekajući GOD-a” je posveta Samuelu Beketu i njegovom grandioznom dramaturškom delu. Film je kombinacija snimlјenog pozorišta, step drame, comedie dell’ arte, burleske i video arta.

U filmu su korišćena iskustva koja su ostvarena u istoimenoj multimediji, izvedenoj na sceni POGON Doma omladine Beograda.

Eksperiment se sastoji u kombinaciji snimlјene step drame, alternativnih scenskih iskustava od burleske Hollywood-a do off off izraza Broadway-a i video rada korišćenog tokom predstave, a sve kombinovane kroz nelinearne kompjuterske sisteme. Ritmički je čitav komad sabijen, bez ikakvih skraćivanja Beketovog teksta, u 75 minuta ritmičkih i kinestetičkih senzacija.

 

Uz korišćenje mizanscena uigranog do plesa, sa korenima u music hall-u, comedie dell’ arte i burleske sa početka 20. veka tekst Beketa prepevan je mizanscenski u alternativni beogradski žargon 21. veka.

 

Uz korišćenje filmskih izražajnih sredstava, plana, pokreta kamere kao i odabirom objektiva, uspeli smo da snimimo i raskadriramo step dramu, u vrlo modernom furioznom ritmu a zahvalјujući uigranosti čitave ekipe plesača-glumaca.

 

Prevrednovanje vrednosti i ritmova života su nužnost kod nas, a ova glumačka matrica savršeno dokazuje u svoj svojoj furioznosti promenu percepcije u novim uslovima civilizacije. Sintagma “Bolјe i brže ćemo, ako ćemo sporije” ovim radom dokazuje da samo istrajnost ponavlјanja i usavršavanja celine dovodi do uštede u vremenu i iskazuje suštinu cyber mladosti koja je uveliko promenila percepciju dubinske oštrine prvog i zadnjeg plana jednako jasno u mizanscenu. Zahvalјujući filmskim izražajnim sredstvima oštrimo bogatstvo gesta, reči, simbola u multimediji i pokretu.

 

Kompilacija stogodišnjeg scenskog iskustva uz savremene tehnološke mogućnosti omogućava nam da stvorimo jedno neobično i katarzično tumačenje GODO-a za današnju publiku.”

 

Iz autorske eksplikacije Sonje Savić za film Čekajući GOD-a, u aplikaciji za Ministarstvo kulture Republike Srbije 2005. godine