Najnoviji radovi Milice Mijajlović predstavljaju kontinuitet njene dosadašnje prakse ali i otvaraju nove uglove posmatranja na položaj žene-devojčice-devojke u etički devestiranim društvima, stavljajući akcenat na spoljašnju manifestaciju izvitoperenih „vrednosti“.

Kroz medijum slikarstva autorka se bavi onom stranom ženskog spektra koja je sanjalačka, ranjiva i krhka, ali u isto vreme i oslobođajuća. Koristeći monohromnu paletu ili samo nekoliko nijansi, na tekstilima jarkih boja sa svojstvima presijavanja, a referišući na turbfolk kulturu, predstavlja tkanine u pokretu sa nagoveštajem ženskih figura, cvetove, kao i predmete njihove svakodnevice. Video-rad kroz naizmenične scene, gotovo fleševe, poetski oslikava određene trenutke „devojaštva” u svoj svojoj širini, a kroz prizmu autorkinog ličnog emotivnog iskustva. Slike, video rad u prostoru i zvuk formiraju svojevrstan kolaž u kome se prepliću realnost i sanjarenje, gde ženski identitet ne samo da odražava paralelne dimenzije sopstva, već služi i kao kanal za bekstvo – svrsishodan prostor za eskapizam koji nudi predah od pritiska svakodnevnog postojanja.

 

Milica Mijajlović (1993, Beograd) je multidisciplinarna umetnica koja je završila osnovne studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti na Cetinju 2017. godine i magistrirala na Akademiji umetnosti, dizajna i arhitekture u Pragu 2020. godine.

Njenu umetničku praksu u najvećoj meri oblikovala su iskustva odrastanja na Balkanu, posebno u posleratnim godinama, porodične migracije između bivših jugoslovenskih država, kao i ideje politike sećanja. U svom radu Milica se fokusira na specifičnosti ženske borbe na našim prostorima, sa posebnim naglaskom na ranjivost u kontekstu složenih i često kontradiktornih narativa.

Samostalno je izlagala u Budimpešti, Pragu, Beogradu, Bratislavi i Ljubljani, kao i kolektivno širom Evrope. Milica je dobitnik „Milčik“ nagrade 2023. godine za mlade savremene umetnike, a njeni radovi su predstavljeni u više međunarodnih umetničkih časopisa, uključujući ArtTribune, Kuba Paris, Easttopics, Nonfiction, AQNB i dr. Trenutno živi i stvara u Beogradu.

***************************

Galerija Doma omladine Beograda

Radno vreme: utorak-subota od 12:00 do 21:00;

nedeljom od 12:00 do 18:00; ponedeljkom Galerija ne radi.

 

Izložba Milice Mijajlović – KATALOG

 

TURBO FRAGILE

Tehnoromantična postinternet izložba

 Milica Mijajlović

Da li je svetlo koje vidiš u daljini vatromet ili su bombe („pucanje”)? Da li je zaista jedino bitno da budeš lepa i nasmejana, ili je to samo vrh ledenog brega ranjivosti, nastale usled nemogućnosti da se zaista smestiš u hibridnoj realnosti?

Uzrok popularnosti digitalnog mima^[1] girlhood is a spectrum, u slobodnom prevodu „devojaštvo je čitav spektar”, koji je prozvao i Milicu Mijajlović, upravo je u tome što podržava mogućnosti da devojke IMAJU pravo na raznolika iskustva, fluidnost identiteta, pravo da izazovu sve stereotipe i pravo na svaku moguću perspektivu i manifestaciju sopstvene volje. I baš kao manifestacija digitalnog krika za prava, ovaj mim je zanimljiv kao dokaz totalizujućeg feminizma,^[2] u smislu da su istorijske feminističke putanje deo savremene internet kulture. On iznova ukazuje na prekid, na krizu kao normu, jer ako je devojaštvo čitav spektar, zašto je onda prelaz u zrelost i dalje mesto na kojem se sužavaju sve te mogućnosti?! Mim opstaje u okruženju savremenog kolabirajućeg feminizma^[3] koji, bez obzira na svoje raznolike radikalne oblike, nije uspeo da taj put postajanja ženom oslobodi od složenosti i protivrečnosti. U takvom društvenom poretku, preobražaj od devojke u ženu samo umetničkim sredstvima može, naizgled, da bude vraćen u ljudsku realnost kao opčinjavajući spektar boja i emocija, izvesna tehnoromantična sajber pojava čija estetika najviše pripada digitalnim domorocima. Zaplet nastaje onda kada umetnica uspe da dva puta odstupi od norme: ona fetišizira složene odnose tako što ih pretvara u postinternet, tehnoromantične^[4] umetničke objekte i ukazuje na gorepomenuti feministički procep.

Izložba TURBO FRAGILE, inspirisana mimom iz internet zajednice, iz „vremena neizvesnosti i sujeverja koje nas muči netransparentim softverom i beskrajnim protokom podataka”,^[5] čin je devirtualizacije, povratka u fizički galerijski prostor. Ipak, materijali koje Milica Mijajlović bira za svoje slike nisu tradicionalna lanena ili pamučna prirodna platna, već su veštački, presijavajući i intenzivni, bogatih ali i granično-toksičnih metalik boja. Samo naizgled jednobojni, nosioci su hologramskog sjaja kao simbola previranja. U sadejstvu sa svetlom dobijaju višebojni odsjaj širokog spektra, dinamičan izgled, trodimenzionalni efekat i iridescentni kvalitet, tako da svaka izmena ugla posmatranja menja i utisak o slici. Opuštena, relativno labava veza platna sa ramom (čitaj: zadatim okvirom), zajedno sa neuhvatljivim širokim spektrom duginih boja, jedno su mesto konceptualnog obrta. Njima se diskretno ukazuje na procep koji bi mogao uslediti s protokom vremena i prelaskom ka statusu žene. Na takvoj podlozi naslikane su bele haljine nalik antičkim, ispražnjene od devojačkog tela, lebdeći označitelji nemogućeg imperativa da je dovoljno biti „optimizovana” forma egzistencije, lepa i nasmejana. Telo u odsustvu, između spoljnih pritiska i unutrašnjih borbi, u fluidnoj vremenskoj perspektivi postaje turbo-ranjivo, a odsustvo njegove buduće metamorfoze konceptualno ukazuje na to da izložba može biti i referenca na neki drugi, manje hologramski spektar (boja i mogućnosti). Na sintetičkim platnima manjih formata, u duhu tradicionalnog i jednostavnog mimezisa kao otklona od heterogenih internet mimova, naslikane su magnolija, ljiljan, orhideja, narcis i poljsko cveće, bez vaze, i bez tla. Cvetovi su izmešteni, i iz nasleđa beogradskog malograđanskog intimizma u slikarstvu, ali i iz prirodnog habitusa kao i iz protoka podataka na internetu. Njihova uloga ovde je da ukažu i na romantiku pre interneta i na površnu estetiku tehno glow up-a. I haljine i cveće naslikani su belim pigmentom, reflektuju sve talase svetlosti ali ne upijaju boje. Ova „mimikrija otvrdnutog i otuđenog”^[6] govori o tome da je Milica Mijajlović aktivna društvena učesnica i da je i za nju umetnost „dinamična sila koja interreaguje sa složenostima savremenog života, umesto da postoji izvan njega”.^[7] Upravo zbog odvažnosti slikanja na veštačkim metalik materijalima, koji unose nepredvidiv efekat u sliku, te pristajanja na stroboskopske upade i prekide u video-radu, ova izložba ukazuje na samopouzdanje da se prihvate okolnosti i dinamično, svetlucavo, hibridno ali i oslobađajuće iskustvo devojaštva u metamorfozi. Razrešenje je u materijalnom tehnoromantizmu kao apokaliptičnoj viziji kibernetskog prekida^[8] i povratka u fizičku realnost. Ovde je to ostvareno prihvatanjem fluidnosti i stvaranjem dinamičnog spektra, a samim tim i odstupanjem od ideje da je žena nevoljno određena samo naspram drugoga.

Maja Ćirić

 

^[1]Koncepcija mima povezuje se sa knjigom Sebični gen biologa Ričarda Dokinsa, koji je po uzoru na reč gen (eng. gene (/ˈdʒiːn/) – džin) skovao reč mem (engleski meme (/miːm/ – mim). U popularnoj kulturi je prevladao anglicizam mim. Prema njegovoj definiciji, memi (odnosno mimovi) jesu jedinice kulturnog prenosa, analogne genima u biologiji. Od tada se pojavilo nekoliko teorija i interpretacija mimova. Mimovi se takmiče za ljudsku pažnju i replikaciju, a na njihov uspeh utiču faktori poput relevantnosti, privlačnosti i kulturnog konteksta. Teorija sociokulturnih faktora u prenosu i evoluciji mima posmatra mimove kao proizvode socijalne interakcije i kulturnog konteksta, čiji su značaj i značenje oblikovani društvenim normama, vrednostima i verovanjima.

^[2] Poimanje totalizujućeg feminizma Angele Dimitrakaki podrazumeva korišćenje znanja u domenu politike da bi se otkrile istorijske putanje koje oblikuju društvenu istinu kao savremen problem (Angela Dimitrakaki, „From Space to Time: ’Situated Knowledges’, Critical Curating, and Social Truth”, On Curating, no. 53 (June 2022): 8–19).

^[3] Amelia Abraham, „Is Feminism in Its ’Flop Era’?”, Art Review, 3 May 2024, https://artreview.com/is-feminism-in-its-flop-era-alice-cappelle-collapse-feminism-review/ (pristupljeno 5. 5. 2024).

^[4]  Richard Coyne, Technoromanticism (Cambridge, Massachusetts: The MIT Press, 2000).

^[5] James Bridle,  New Dark Age: Technology and the End of the Future (London: Verso Books, 2018).

^[6] Ideja o mimikriji otvrdnutog i otuđenog izvedena je iz eseja „Situacija” Teodora Adorna u knjizi Estetička teorija, nav. u Marina Vishmidt, „’Mimesis of the Hardened and Alienated’: Social Practice as Business Model”, e-flux journal, no. 43 (March 2013), https://www.e-flux.com/journal/43/60197/mimesis-of-the-hardened-and-alienated-social-practice-as-business-model/ (pristupljeno 6. 5. 2024).

^[7] Ibidem.

^[8] Kat Kitay, „What’s after Post-Internet Art?”, Spike, 28 February 2024, https://www.spikeartmagazine.com/articles/essay-whats-after-post-internet-art (pristupljeno 10. 5. 2024).