Foto: Nebojša Mićković

Mada su im polja istraživanja, plastički koncepti i umetnički diskursi sasvim različiti, povezalo ih je poštovanje prema liniji, kao i shvatanje njenog značaja. Dajući liniji važnu ulogu u okviru sopstvenih koncepata, ukazali su na nove mogućnosti njenog kretanja i rasprostiranja, te je iz stabilnosti uveli u rizično, nestabilno polje  kroz nove medije i tehnologiju, kao i kroz drugačije procesualne postupke.

Krećući se u proširenom polju umetnosti svih šest umetnika-ca razvijaju sopstvenu umetničku praksu oslanjajući se na drugačije ideje i postupke. I mada se njihova praksa razvija u sličnom društvenom i geopolitičkom kontekstu u njoj se prepoznaju, individualni, osobeni autentični jezici čiji rezultat su drugačije digitalne animacije, site- specific, audio-vizuelne, prostorne i zidne instalacije, video, objekti…

Živeći u kriznom i turbulentnom vremenu, sa nestabilnim sistemom vrednosti kako na globalnom tako i lokalnom planu, koliko ovaj kontekst vremena i mesta utiče na vaše ideje i njihovu realizaciju kroz umetničke koncepte? Koja su istraživanja za vas primarna?

 Adrien Ujhazi: Živimo u vremenu intenzivnih kriza koje oblikuju naše svakodnevne živote, emocionalna stanja i međuljudske odnose. Takav kontekst neizbežno prožima i moje umetničko promišljanje koji jeste malo sporiji, posmatrajući te promene, pri čemu me posebno interesuje kako hibridna okruženja – ona u kojima se brišu granice između prirodnog i veštačkog, organskog i digitalnog – utiču na ljudsku psihu i telo. U ovom kontekstu, primarna istraživanja fokusiram na biološke procese, materijale i forme koje reflektuju osetljivost, promenu i adaptaciju. Bavim se trenutno pitanjima ekologije, identiteta i ranjivosti kroz interdisciplinarni pristup koji uključuje posmatranje bioloških procesa kroz tehnologiju.

Tijana Jevrić: Smatram da je stanje koje nas je sve zateklo kulminacija svega što smo proživljavali do sada, samo nije bilo istovremeno nego u malo većim vremenskim intervalima. Iz ovoga se izrodilo nešto jako lepo a to je zajedništvo, nešto što nam je kapitalizam malo po malo oduzimao do momenta potpunog otuđivanja. Smatram da sada svi učimo koliko je važno održavati kolektivnu svest. Moja umetnička praksa podrazumeva često timski rad, koji se aktivira nakon istraživanja i posle par eksperimenata, odnosno kada dođem do tehničkog oblikovanja – tu negde kada se rodi sumnja u lični sud uključuju se ljudi… Montaža, snimanje ili radionica – odnosno ljudski kontakt. I smatram da je to neprocenjivo. Možemo to nazvati ekosistemom – kada bi svako od nas napravio svoj mikrokosmos, malo po malo bi uspeli donekle da napravimo od planete bolje mesto.

Bogoljub Đoković: Živimo u vremenu koje je istovremeno preopterećeno informacijama i prazno od istinskih značenja. Taj paradoks me često navodi da se povučem unazad, da usporim i da se bavim nekim manjim, tišim stvarima. Sve češće mi se čini da je svet preglasan i prebrz. U takvom okruženju, moj rad može da se tumači kao nešto tiho, isprekidano i nedovršeno, jer milslim da tako i osećam stvarnost oko sebe. S tim u vezi, nije da nisam zainteresovan da se bavim savremenim temama i aktuelnim društvenim kontekstima, baš naprotiv, te stvari me jako dotiču ali još uvek nisam pronašao način koji mi deluje iskreno i u skladu sa mojim jezikom izražavanja. Nekim temama jednostavno prilazim opreznije, dok ne pronađem formu koja mi je dovoljno zanimljiva i smisleno povezana s onim što radim. Moja primarna istraživanja bave se time kako kolektivna i lična sećanja preživljavaju u takvim okolnostima i na koji način umetnost može da ponudi prostor za razumevanje kroz vizuelni jezik.

Luka Katić: Ja se trudim da iz kriznog i turbulentnog vremena u kojem živimo izvučem najpozitivnije stvari i njih pretočim u svoja dela. Razmišljam o tragovima emocija koje moje delo ostavlja u ljudima, i to me vodi kroz ceo proces stvaranja.

Miloš Fath: Za svakoga od nas postoji samo svet u kojem živimo – niko drugi ne poseduje naše mesto u njemu. Drugim rečima, pojedinac koji živi u društvu ima dužnost da učestvuje u njemu. Vremena krize, u tom svetlu, rađaju utrobnu i iskrenu umetnost prevashodno iz potrebe da pružimo oblik onome suptilnom i neartikulisanom što ćemo, kada postane opipljivo i nadomak ruke,transformisati.

Na isti način moji koncepti nastoje da putem individualnog doživljaja skrenu pažnju na kolektivno iskustvo (eg. simboli, pojave, priče) i zaštite od malicioznog ili ignorantnog i odgovore na potrebe i stvarnost savremenog trenutka.

Aleksandar Stanojević Kempa: Svoj dosadašnji rad karakterišem kao istraživanje i ispitivanje različitih stilova i tehnika kroz motiv portreta, prvenstveno slikarskim tehnikama, ali i grafičkim, crtačkim kao i vajarskim metodama. Moje primarno istraživanje bazirano je najviše na konzumerizam, potrošačko društvo i gomilanje otpada, kao i na prednost i značaj reciklaže. Glavni fokus mog interesovanja postaje čovekov proizvod, odnosno svakodnevni upotrebni predmet koji je iskorišćen, i gubitkom svoje svrhe postaje nepoželjan i odbačen. Takođe, baziram se na istraživanju na koji način neumetničko, postaje umetničko.

Prošireno polje umetnosti i nove tehnologije su otvorile brojne mogućnosti za nove umetničke procese kroz ukrštanje disciplina, izbor medija, tehnike i materijala kao i njihovu kombinaciju. Krećući se u takvom polju, kojim se razmišljanjima bavi i koju poruku nosi, vaš  umetnički rad predstavljen na izložbi RISK LINE u Galeriji Doma omladine Beograda.  U kakvoj vrsti dijaloga je on sa linijom?

Adrien Ujhazi: Za rad You make me: la-la, prikazan na izložbi RISK LINE, koristim SCOBY – simbiotsku kulturu bakterija i kvasaca – kao metaforu za delikatno, fluidno i hibridno stanje savremenog bića. Kroz instalaciju propitujem narušene ravnoteže, te načine na koje pojedinac preživljava u preopterećenom informaciono-biološkom okruženju. Rad ulazi u dijalog sa konceptom izložbe kroz konceptualno povezivanje biološkog materijala sa idejom promene, formiranja žive materije-celuloze kroz simbiozu kvasca i bakterija, stvarajući linije-niti. U radu predstavljajući kolektiv tih oformljenih bioloških entiteta dolazi i do pucanja, zarastanja – linije koje nisu čiste ni stabilne, već organički osciliraju.

Tijana Jevrić: U radu „Budi moja Voda” ukazujem na određene lokacije obale Dunava kojima preti urbanizacija. Kao polazna tačka za ovaj rad bilo je ukazivanje na potpuno odsustvo spontanog, prirodnog i ličnog percipiranja žive reke. Počela sam sa prikupljanjem zvučnih snimaka, tada mi još nije bilo jasno u kom smeru bi se ti snimci mogli koristiti ali sam preslušavanjem istih prepoznala razlike specifične za lokacije. Šodroš, Sremski Karlovci, Golubac, Bačka Palanka, Kereća plaža u Novom Sadu… Na nekima su se već tad čuli zvuci donošenja metalnih konstrukcija, na nekima je bio mir. Arhiviranjem memorije vode imala sam cilj da zabeležim poslednje momente netaknutih mesta. Nakon toga sam napravila radionicu sa đacima iz SOŠO „Milan Petrović“ i zamolila sam ih da me odvedu na njima bliske i umirujuće lokacije. Nakon toga sam napravila digitalnu bazu podataka prilagodljivu za slabovide i gluve – odnosno zvuk sam pretočila u vizuelni prikaz. Nakon toga su nastali lightboxovi i video rad koji je zapravo veštački „digitalni talas” savršenog čistog i netaknutog Dunava. Kretanje informacija odnosno podataka – u ovom slučaju zvučnih može se sagledati na nekoliko načina – slaganjem haotičnih informacija pravim liniju i vizuelno ih sastavljam u talas i time pratim zvuk.

Rad „Budi moja Voda” je deo projekta „Impulsi Dunava”.

Bogoljub Đoković: Rad predstavljen na izložbi „Risk Line” bavi se procesom rekonstrukcije i reinterpretacije usmenog predanja kroz tekst kao vizuelni materijal. Koristeći pisaću mašinu, gradim prizore od slova to jest linija koje nisu samo estetske ili grafičke, već su u ovom kontekstu i nosioci značenja. U tom smislu, linija u mom radu nije samo formalni element, već trag, ona je ovde rezultat udarca tipke, ritma, izbora reči i narativa. Sam naslov izložbe „Risk Line“ takođe sugeriše na jedan vid balansa između kontrole i slučajnosti, stabilnosti i raspada značenja. Moj rad je na tom nivou dijalog sa činom crtanja linije, jer tu vidim pokušaj da se misao ili sećanje pretvori u formu.

Luka Katić: Moje umetničko delo pod nazivom „Lineimation“ na izložbi RISK LINE, postavlja pitanje posmatraču da li je on zapravo slobodan u svojim odlukama i delima. Linije koje su projektovane na zid predstavljaju zatvorske rešetke sve do momenta kada se ruka pokrene i pomeri linije koje viore kao zavesa, i tu se ruši privid zatvorske ćelije. Svetlosnim pulsiranjem linija koje viore dobijamo novu percepciju, pokušaj sklanjanja zavese da u prostoriju uđu zraci prvog jutarnjeg sunca.

Miloš Fath: Attunements, najbliskije prevedno Usklađivanja, je serija crteža koji su nastali iz potrebe da se sukobe dva nagona prilikom stvaranja, brza improvizacija i prefinjenost, u polju digitalne umetnosti, preciznije code art koja je zasnovana na programskom jeziku. Attunements seriju čine dinamični digitalni crteži koji su nastali brzim „skiciranjem“ parametara i animacije oblika, pružajući odgovor u obliku dečije igre pred pedantnom prirodom programskog jezika.

Aleksandar Stanojević Kempa: Skulpture koje pravim sačinjene su od odbačenih materijala, koje pronalazim u napuštenim objektima i prostorima, i na taj način stvaram novu, umetničku formu – recikliranjem otpada. Temom pod nazivom Mumifikacija iskazujem zainteresovanost za trodimenzionalni objekat u ljudskoj formi. Sama ideja rada prilikom izrade skulptura zasniva se na korišćenju odbačenih, neumetničkih, utilitarnih predmeta koje su deo naše svakodnevice. Rad na izložbi RISK LINE je izveden u kombinovanoj tehnici pri čemu je kod izrade same konstrukcije korišćena nadgradnja (lepljenje, pričvršćivanje) različitih materijala i oblika (gotovih predmeta), kao i fizičkim delovanjem na oblik (lomljenje, krivljenje). Ovaj način formiranja konstrukcije predstavlja neiscrpni izvor novih mogućnosti i novih formi. Ta nova, apstrahovana forma obložena je različitim tkaninama. Kolorit je baziran na korišćenju pretežno intenzivnih nijansi različitih tonova, što referiše na sintetičko i veštačko ali i na novo, u korist preoblikovanja običnog predmeta u formu od estetske vrednosti.

Kada razmišljam o obliku koji želim da postignem, razmišljam o liniji, njenoj prelomljenosti, dinamici, Intrigantan mi je odnos među različitim linijama na osnovu kojih gradim formu.

 

Kako vidite svoja buduća umetnička istraživanja? U kom pravcu želite da se ona kreću? Koji su to problemi na koje želite da ukažete i kojima želite da se bavite?

Adrien Ujhazi: Buduća umetnička istraživanja želim da razvijam u pravcu još dubljeg povezivanja bio-materijala, objekata i imerzivnih instalacija koje nose poruke i reaguju na promene u okruženju. Zanima me rad na interfejsima između živih sistema i tehnologije, kao i načini na koje umetnost može ukazati na sistemske disbalanse – ekološke, društvene, fizičke i psihološke. Problemi koje želim da otvorim uključuju ekološke krize, poremećaje u senzornom opažanju i pitanje nevidljive ranjivosti tela u kontekstu digitalno-biološke preopterećenosti.

Tijana Jevrić: S obzirom da razvijanje mojih radova diktiraju podaci koje pirkupljam, ne mogu nikada zasigurno da znam u kom pravcu će se kreiranje kretati i u kom mediju će se oblikovati. Smatram da je to jedini ispravan put koji mi omogućava da budem dosledna jer je svaka ta informacija pojedinačno od neprocenjive važnosti. Na početku studija sam padala u „iskušenja” – razmatrala sam prvo tehniku i vizuelni prikaz, istovremeno sa formiranjem ideje, odnosno dozvoljavala da mi to remeti kvalitet i očuvanje same poruke i u kom smeru idem ali ubrzo sam uspela da to zanemarim i čvrsto se držim sistema: prvo istraživanje, prikupljanje, spajanje, eksperiment, eksperiment, eksperiment pa tek onda finalno oblikovanje i „pakovanje”. Tu su mi naravno pomogli profesori sa katedre za Nove medije koji su me, za vreme studiranja, sa bezbrojnim zadacima konstantno vadili iz zone komfora, ostavljajući radove često na nivou eksperimenta što smatram da je dosta uticalo na ovo što uspevam da iznesem sada, odnosno trudim se da svaki rad stvaram u mediju koje je zaslužio, bez obzira na to da li meni prija i da li mi je poznat. Bitno je da prija i da je dosledan informacijama koje sam prikupila i da dobiju ono što zaslužuju. Problemi na koje ukazujem se odnose na zanemaviranje uticaja virtuelnog sveta na ovaj pravi, a na koje probleme ću ukazati zavisi samo od toga u kom smeru društvo i planeta idu dalje. Iz dana u dan se svet jako brzo menja – problem od pre nedelju dana je irelevantan za danas, i isto važi za budućnost. Kao i  svaki stvaralac, i ja imam predikcije i sumnje, a najmanje što možemo da uradimo je da ukažemo na njih.

Bogoljub Đoković: U narednom periodu želim da nastavim da se bavim svim ovim temama koje su mi već važne i da pokušam da ih dodatno zaokružim i razvijem do nivoa sa kojim sam zadovoljan – u konceptualnom, vizuelnom i produkcijskom smislu. Deluje mi da se u digitalnoj kulturi, a posebno u okviru web3-a, trenutno dešavaju najzanimljivije stvari. Menja se način razmišljanja, dešava se jedan vid decentralizacije koji nije samo tehnološki, već i misaoni. Mislim da to otvara veliki prostor za umetnost, naročito kod nas, gde takav pristup još uvek nije dovoljno prisutan.

 Ipak, kroz nedavne događaje u našoj zemlji sve više se vidi potreba za drugačijim načinom razmišljanja, za većom slobodom i novim formama zajedništva. Verujem da će upravo te ideje postajati sve važnije mlađim umetnicima, dok će se teme istorije i identiteta verovatno pomeriti iz centra. Ne mislim da će nestati, već da će dobiti drugačije mesto i novo značenje.

Luka Katić: Koristeći različite pristupe, kako digitalne, tako i materijalne, želim da predstavim ljudska ponašanja i reakcije u različitim situacijama na minimalan, sveden način.

Miloš Fath: Pravac moje buduće prakse nije definisan, niti želim da bude. Nastaviću svakako da negujem ono što mi je drago i blisko, ali znam da neću sebi dozvoliti da ostanem isključivo pri tome. Što se problema tiče, uvek će ih biti, banalnih, neoprostivih, i naravno neizbežnih u velikom broju. Ono što znam jeste da ćemo biti tu da ih dočekamo i da im se suprotstavimo. To jeste, verujem, naša misija.

Aleksandar Stanojević Kempa: Spontano reagujem i odgovaram na dešavanja. Trenutno me najviše zanimaju profili i sklop ličnosti ljudi iz svakodnevnog okruženja, kao i ljudi koji su trenutno vodeće figure u ovom kriznom periodu. Planiram da kroz slikanje portreta predstavim „reakciju“ običnog čoveka na izopačeno društvo.