Kako je koncipirana Vaša izložba u Galeriji Doma omladine Beograda?

Tijana Luković: Izložba je sačinjena od crteža, tekstilnih objekata i video rada/performansa. Na licu mesta u izložbenom prostoru ispisivani su tekstovi na zidu komponovani tako da povezuju radove međusobno i prave novu crtež-kompoziciju direktno na zidu galerije.

 

Izložbom postavljate pitanje postojanja umetnika u današnjem društvu. Na koji način, po Vašem mišljenju, umetnici mogu da nađu način da sačuvaju sebe u umetnosti, kao i umetnost u sebi?

Tijana Luković: Pitanje je postavljeno prvenstveno iz sopstvene zbunjenosti i nedostatka odgovora na ovo pitanje. Ipak, moje mišljenje je da, uz sve poteškoće umetnika u današnjem društvu, ostati dosledan sebi i onome što jesi je imperativ za sreću i lični osećaj ispunjenosti, ali svako na kraju mora na svoj individualan način da pronađe rešenje kako da bude iskren prema sebi i da se bavi onim što voli i onim što jeste. Verujem da za to postoji više od samo jednog rešenja.

 

Izložbom ukazujete i na krizu identiteta sa kojim se mogu suočiti umetnici nakon diplomiranja, kao i suočavanje sa realnošću koja ih čeka izvan institucije. Kako ste se Vi suočili sa tim izazovom i šta biste umetnicima koji se bliže diplomiranju savetovali i poručili?

Tijana Luković: Ja sam se sa tim suočila prvi put nakon završenih master studija u inostranstvu, nakon suočavanja sa umetničkom scenom i načinom na koji ona funkcioniše tamo. Problem koji sam uočila bila je zatvorena i veoma elitistički nastrojena umetnička scena u kojoj mali broj ljudi (kuratori, galeristi) određuje koji će se umetnici pojavljivati na istoj, bez mogućnosti za slobodno apliciranje sa svojim radovima kao sto je to slučaj u srpskim galerijama. Tako da umetnik koji je završio svoje studije i nije dobio prilku da negde izlaže ostaje zatvoren u svom ateljeu bez načina da ostvari ono što je njegova osnovna funkcija – da svoje ideje i poruke podeli sa društvom. U Srbiji je već na neki drugi način umetnost degradirana u korelaciji sa životnim standardom i zainteresovanošću publike za ono što umetnik ima da pruži… Tako da bavljenje umetnošću nije jednostavan zadatak nijednog umetnika gde god on živeo. Savet koji bih dala umetnicima koji se bliže diplomiranju je da ovoga budu svesni na vreme i da shodno tome prave svoje dalje planove.

 

S obzirom na to da radite i živite u Belgiji, kako upoređujete tamošnju i srpsku umetničku scenu i položaj umetnika?

Tijana Luković: Mislim da sam delimično na ovo pitanje odgovorila u prethodnom, ali konkretno u Belgiji, a generalno i drugim evrposkim zemljama, nepostojanje otvorenih konkursa za umetnike je nešto što njihovu umetničku scenu pravi zatvorenom i teško dostupnom. Međutim, zainteresovanost publike za umetnost, posećenost galerija i mogućnost prodaje radova je nešto što bih istakla kao nedostatak srpske u odnosu na umetničku scenu u Begiji.

 

Kakvu reakciju publike očekujete u Galeriji Doma omladine Beograda i kakva razmišljanja i emocije biste želeli da probudite kod posetilaca?

Tijana Luković: Ono što očekujem je da publika prepozna problem koji polazi od situacije u društvu, a dolazi do najdubljih emotivnih stanja jednog umetnika. Takođe, kriza identiteta je nešto što je danas globalan problem društva u kom živimo i prevazilazi okvire tematike za koju sam se lično vezala u mom radu, tako da se u njemu verujem mogu pronaći i posetioci koji nisu u svetu umetnosti, a koji možda imaju proteškoće da budu ono što jesu u sistemu društva u kom žive.

 

Kakvi su Vam profesionalni planovi u predstojećem periodu?

Tijana Luković: Trenutno radim na novom projektu koji je vezan delimično za prethodni ali se više fokusira na stvaralaštvo i umetnički rad kao proizvod.