Foto: Stanislav Milojković

Oslanjajući se na citat iz književnog dela „Mali princ“ u kojem glavni junak pronalazi utehu u posmatranju zalaska sunca, Teodora Nikolić pruža mogućnost posmatraču da u svakom pojedinačnom prizoru zalaska odluta, domašta ili se poveže sa sopstvenim tumačenjem spokoja, sigurnosti i pripadanja. Stvaranje kao čin samopomoći, uobličavanja i materijalizovanja podsvesnog i intuitivnog, daje uvid u jedan od mnogih stvaralačkih procesa u koji je utkana i namera autorke da izvesno postignuto oslobođenje i uravnoteženost prenese i na gledaoca.

Zalazak sunca i predvečerje nisu prikazani doslovno niti se kao predložak koristi realni pejzaž. U osnovi svakog rada je geometrijska apstrakcija, sasvim svedena na nekoliko ravni oblikujući tako trodimenzionalni prostor bogatih asocijacija, onoliko različitih koliko su to naši individualni pogledi na svet. Izvesna strogost, kao refleksija izbora formi, boja, sveukupnog utiska celosti, samo na prvi pogled ostavlja utisak pristupa koji teži slikovitosti i površnoj dopadljivosti. Ulaskom u prostor sačinjenim od mnoštva prizora otvaraju se različite mogućnosti čitanja i upijanja vrlo dinamične ambijentalne celine. Ovom postavkom Galerija DOB-a postaje interaktivni, izmešteni prostor, čime vizuelno svojom moći preobražaja ima udela u postizanju sličnog efekta koji možemo doživeti kao kada slušamo muziku ili čitamo književno delo.

Recite nam više o konceptu „sigurnog mesta“ u umetničkom stvaralaštvu?

Teodora Nikolić: Kada je reč o prostorima u kojima obitavamo svakodnevno, na ličnom nivou možemo definisati koja su to mesta koja nam pružaju osećaj sigurnosti i otklona. Inspiracija iza dela izloženih u okviru projekta „43 zalaska” u  osnovi leži upravo u analizi ovakvih ambijenata. U svom umetničkom stvaralaštvu obrađujem ovu tematiku formirajući slike i instalacije koje predstavljaju vezu sa jednim novim nefizičkim svetom, nastalim po zakonima klasičnog reprezentovanja prostora u umetnosti. Ova mesta su lišena bilo kakvog ljudskog prisustva, a nivo informacija koji se pruža posmatraču sveden je na minimum. Na ovaj način od posmatrača se traži da aktivno učestvuje u „dopunjavanju” dela sopstvenim asocijacijama.

Još jedna veza sa motivom sigurnog mesta nalazi se u korišćenom citatu iz književnog dela „Mali princ”. Ova konekcija bila je važan deo koncepta ove izložbe, imajući u vidu da sam naziv projekta potiče iz istog. Delo na jedinstven način obrađuje ovu tematiku, a svoju interpretaciju formirala sam oslanjajući se na razmišljanja iz navedenig literarnog predloška.

Nadovezujući se na prethodno pitanje, kako se uobličavao Vaš likovni izraz i da li ste razmišljali o daljem proširivanju ideje kroz druge medije?

Teodora Nikolić: Istažujući različite pristupe u likovnom stvaralaštvu, kako kroz studije, pa tako i kroz samostalan rad, geometrijska apstrakcija kao jezik izražavanja pružila mi je širok spektar mogućnosti u kreiranju dela. Jednostavne bojene forme u ranijim fazama su mi služile za predstavljanje konkretnijih i deskriptivnijih motiva. Pročišćavanjem same bojene površine i svođenjem formi na jednostavne geometrijske oblike došla sam do likovnog izraza koji u slikama predstavljam u okviru ovog projekta. Medij prostorne instalacije za mene je bio iskorak u istraživanje prostora na jedan nov način. Uvođenje treće dimenzije kao novog likovnog elementa, značilo je pomak ka bližem dočaravanju osećaja koji pokušavam da izazovem kod posmatrača svojim slikama na dvodimenzionalnoj površini platna. U svom daljem radu nameravam da još više produbim vezu između slikanih dela i dela izvedenih u prostoru.

Šta je Vama važno u savremenoj umetnosti, koji stvaraoci i umetnički projekti prave razliku?

Teodora Nikolić: Savremeni izraz može podrazumevati najširi spektar umetničkih senzibiliteta i pristupa. Oslanjanje na lični osećaj i potrebe, u mom stvaralaštvu osnovna je vodilja, te smatram da je to dobar način da se ispolji vizija. Ne smatram da je potrebno uklapati se u bilo kakve savremene tokove, već je korisno osvrtati se na sve što savremeni život pruža i kroz svoje umetničko stvaralaštvo, bilo ono tradicionalnog ili novijeg ruha, ispoljiti svoj individualni doživljaj. Razliku mogu napraviti najrazličitije poetike, zavisno od onoga ko datu umetnost konzumira.

Kakve profesionalne planove imate za blisku budućnost?

Teodora Nikolić: S obzirom na to da sam trenutno student druge godine doktorskih akademskih studija na Fakultetu primenjenih umetnosti, moja dalja istraživanja u umetničkom stvaralaštvu biće usko vezana za izradu doktorsko-umetničkog projekta. Poslovni angažman istraživača pripravnika na istom fakultetu biće koristan aspekt mog daljeg usavršavanja, kako akademskog, tako i umetničkog. Svoja likovna istraživanja nastaviću da produbljujem koristeći se tekovinama geometrijske apstrakcije, kao i upuštanjem u, za mene nove, eksperimentalne vidove likovnog izraza.

U kojim umetničkim ostvarenjima pronalazite zadovoljenje svojih unutrašnjih potreba?

Teodora Nikolić: Moram istaći delo Aniša Kapura u Njujorku, pod nazivom „Cloud gate”. Reč je o prostornoj instalaciji, monumentalnih razmera, na javnom mestu. Materijal od kog je izrađena ima visok nivo reflektivnosti, funkcioniše po principu iskrivljenog ogledala. S obzirom na to da se nalazi u javnom urbanom pejzažu, na ovom delu se ogleda ambijent velegrada koji je izlomljen i isavijan, te na taj način pruža jednu sasvim novu vizuru na svakonevne okolnosti.

Takođe bih pomenula dela Franka Stele, umetnika koji se u svom likovnom izražavanju pretežno oslanjao na geometijsku apstrakciju i na taj način formirao unikatne kompozicione sklopove, koji nisu bili ograničavani standardnim ivicama platna.

Po čemu se izložba u Galeriji Doma omladine Beograda razlikovala od Vaših drugih javnih predstavljanja?

Teodora Nikolić: Izložba „43 zalaska” u Domu omladine Beograda je moj prvi samostalni projekat, ako ne uzimamo u obzir izlaganje u okviru umetničkog dua. Ova izložba za mene ima veoma veliki značaj iz razloga što, u saradnji sa kolegom Jovanom Đorđevićem, koji potpisuje tekst kataloga, predstavlja vizuelno i konceptualno kompletan prikaz jedne serije radova. Sama postavka u prostoru galerije koja je podrazumevala uniformisano postavljene radove istih dimenzija, u dva friza, i prostornu instalaciju na kraju, značajno je doprinela formiranju celokupnog utiska i smatram da je na izvanredan način prenela željenu poruku i ideju izložbe.