[INTERVJU] Tamara Spalajković, umetnica: “Savremena umetnost ima potencijal za društvene promene”

Izložba Tamare Spalajković “Sve što smo stvorili postoji da uništi”, otvorena je u Galeriji Doma omladine Beograda do 11. decembra 2020. godine. Kroz video rad, umetnica prikazuje unutrašnje stanje koje kroz dalje sagledavanje postaje kolektivna psihološka distorzija misli i osećanja, uslovljena distopičnom svakodnevicom. Smenjivanjem vriska i teksta, koji u toku trajanja projekcije izgovara, Spalajković navodi na razmišljanje o tenzijama unutar društva i posledicama koje fluidnost spoljnjeg sveta ostavlja na pojedinca. Upravo ta razmatranja dovode u pitanje poziciju umetnosti, ali i načine borbe za ličnom egzistencijom.

 

Video rad na Vašoj izložbi prikazuje različite ljude uhvaćene u trenutku vrištanja, dok se u isto vreme sa razglasa čuje Vaš vrisak. Celokupna kompozicija podseća na čuvenu sliku „Vrisak“, norveškog slikara Evdarda Munka. Da li smatrate da ekspresivni doživaljaj u umetnosti, kroz nove medije, najbolje oslikava trenutno stanje u društvu?

Tamara Spalajković: Novi mediji su deo savremenog društva, ali i sastavni činilac trenutnog stanja. Tehnološki napredak i težnja za ubrzanjem (acceleration) zbog kojih su novi mediji mogli da se razviju, neminovno učestvuju u uništavanju životne sredine. U svom tekstu „Univerzalno pravo na dah“, kamerunski filozof Achille Mbembe upozorava da povlačenjem iza ekrana koji teži da postane centralni prostora iz kojeg delujemo, pravimo prostor za dalje razvijanje tehnologije i njeno zauzimanje nekadašnjeg životnog prostora živih bića. Primeri za to su rudnici litijuma, sečenje šuma, uništavanje eko sistema zarad industrijalizovane poljoprivrede i slično.

Korišćenje interneta, videa i zvuka mi je omogućilo da u izložbu uključim mnoge reference iz kolektivnog sećanja ili zajedničkog, koje izražavaju osećaj sličan onome koji sam želela da istražim. U videu se pojavljuju screenshotovi iz horor filmova, stock fotografije, crteži junaka iz anime serija, svi uhvaćeni u trenutku vrištanja. U jednom trenutku se u kadru pojavljuje Asuka, junakinja anime serije Neon Genesis Evangelion, čija se radnja odigrava pred kataklizmom usled napada „Anđela“ (čudovišnih bića) koji napadaju Tokijo-3. Glavni junaci su deca koji jedini mogu da budu piloti bio-robota koji uspevaju da uništavaju ta bića. Ali, iako su jedini koji mogu da „spasu svet“, oni su samo deca i, dolazeći iz već problematičnih i često nasilnih okruženja, postaju vrlo krhki i pate pred izborom da li spasiti svet ili zadržati razum…

 

 

Foto: Vanja Žunić

 

U toku trajanja video rada izgovarate tekst, koji posmatraču približava Vaš doživljaj stvarnosti i razloge nezadovoljstva svakodnevnim stanjem u društvu. Da li zaista umetnička praksa „izdaje“ pod pritiskom finansijskih problema ili ona predstavlja eskapizam od stvarnosti u kojoj živimo?

Tamara Spalajković: Kroz tekst, kao i kroz čitavu izložbu, dotičem se pitanja o mogućnosti prakse koja se odigrava u galerijskom prostoru da utiče na razloge nezadovoljstva koji nastaju i odigravaju se izvan ovog prostora. Da li iz galerijskog prostora, koji iako je javni ali često ostaje rezervisan za privilegovane, uopšte možemo aktivno da učestvujemo u promenama potrebnim da bi se poboljšali uslovi života čitavog društva?
Mislim da je rešenje ovog problema podsticanje umetnika da izlaze iz galerijskog prostora u javni, prelaze granicu iz izolovanog začaranog kruga umetničke scene u učestvovanje u izgradnji i osmišljavanju svojih okruženja.

 

Tenzija koja se prožima kroz Vaš projekat upućuje na konstantnu borbu, ali i na svojevrsnu predaju ili nemogućnost da se ta borba do kraja ostvari. Na koji način vidite poziciju savremene umetnosti u toj borbi?

Tamara Spalajković: Bavljenje savremenom umetnošću mi je kroz ovaj projekat omogućilo da slikovito izrazim pitanja koja postavljam sebi. Dok sam provodila vreme u galeriji, imala sam priliku da posmatram ova pitanja iznova.

Postavljanje utopijskih ciljeva i ruminiranje istih kroz bavljenje umetnošću u galerijskom kontekstu me udaljava od situacije u neposrednoj okolini i same sebe. Savremena umetnost mi dozvoljava privilegiju zauzimanja meta-pozicije ali i kritičkog posmatranja ove meta-pozicije. Savremena umetnost takođe sadrži ogroman potencijal za neposredno delovanje u društvenim promenama. Ovakve prakse često prelaze granicu koje postavljaju zahtevi svetskog umetničkog tržišta (koje se u Srbiji javlja prvenstveno kao žudnja) i postaju važni akteri u društvenim promenama.

 

Foto: Vanja Žunić

 

U tekstu navodite i da Vas Vaša umetnička praksa izdaje, jer možda tražite previše, ili ipak tražite pogrešne stvari. Šta bi to bilo previše, a šta pogrešno?

Tamara Spalajković: Isceljivanje društva, zamišljanje i praktikovanje novih načina života u društvu koji bi pružili osnovna životna prava svima, zaustavljanje nasilja nad potlačenima, čitavo preusmeravanje trenutnih težnji društva prema profitu koji dovodi do uništavanja planete što stvara užasnutost od izumiranja; da li nešto od ovoga može se izvede iz galerijskog prostora? Da li treba da opterećujem galerijski prostor ovim pitanjima, koji me čini pasivnom?

 

Na izložbi ste sarađivali sa kustoskinjom Natalijom Paunić, članicom Voždovačke galerije, koja je takođe izlagala u Galeriji Doma omladine Beograda. Kako je došlo do saradanje?

Tamara Spalajković: Sa Natalijom Paunić upoznala sam se 2018. godine kada me je pozvala da učestvujem na izložbi Voždovačke galerije „You’re a Giant“ održanoj na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu. Posle te izložbe smo počele da se družimo i sarađivale smo nekoliko puta. Poznajući Natalijin rad i čitajući tekstove koje objavljuje na svom sajtu, kao i kroz razgovor sa njom sam shvatila da bismo se razumele i u saradnji na ovom projektu.

 

Foto: Vanja Žunić

 

Trenutno ste na studijama u Češkoj. Koje razlike uočavate na njihovoj sceni u odnosu na savremenu scenu u Srbiji?

Tamara Spalajković: Razlike su velike. U Češkoj postoji mnogo veći broj privatnih galerija, a institucije i nezavisna scena dobija veću novčanu podršku od države i raznih evropskih fondova. Fakulteti takođe pružaju produkcijsku podršku studentima kroz stipendije. Osim toga, postoji aktivno umetničko tržište. Scena u Srbiji ima puno vrednih ljudi, ali sama produkcija i delovanje je otežano zbog nedostatka sredstava i socijalno-političke situacije, što na drugu stranu izaziva potrebu za udruživanjem, promenama, solidarnosti i saradnje između svih aktera na sceni.

 

Komentari