Sonja Lundin, foto Stanislav Milojković

„Ova izložba pruža mali meditativni prostor, a rečeno mi je i da podseća na oltar — to mi se mnogo sviđa, s obzirom da je oltar posvećen prirodi, koja ga je i zaslužila.”

Sonja Lundin, umetnica

 

Milena Jokanović: Izložba ima pomalo neobičan naziv, koji, kada nam pojasniš, upućuje na danas veoma neizvesne odnose između čoveka i mašine, na pitanja kreativnosti u doba sve razvijenije veštačke inteligencije.

Pripadaš generaciji rođenoj s pametnim telefonom u ruci. Kako sve ove okolnosti utiču na tvoj umetnički izraz? Zašto se opredeljuješ za prenošenje digitalne slike u grafiku i za specifičan format 16:9?

Sonja Lundin: To su pitanja sa kojima se sve češće susrećem —  vremenom postajem samostalnija i donekle izolovanija. Istovremeno, kao globalna civilizacija postajemo sve napredniji, ali i dublje podeljeni, uprkos tome što nam je svet „na dohvat ruke”. Sve me više zanima, ne samo istraživanje sebe kao ličnosti, već i razumevanje kako i šta oblikuje naše shvatanje i percepciju stvarnosti. Verujem da je to oblast koja postaje sve relevantnija, ne samo u umetničkom svetu, gde se bavimo percepcijom, već i u nauci. Ako je psihologija izvorno nastala iz spoja biologije i filozofije, čini mi se da savremena umetnost slično tome danas gradi odnos između teorije estetike i sociologije.

Foto: Sonja Lundin

Što se tiče digitalne slike, to je odlično pitanje, na koje ni sama još uvek ne znam kako da odgovorim. Možda čak suviše utičem na proces kada transformišem digitalnu fotografiju u sito-štampu ili bilo koju drugu vrstu štampe, ali i dalje ne mogu u potpunosti da izbegnem taj egocentrični trenutak u kome, kao umetnica, osećam potrebu da dodirnem umetnički objekat pre nego što ga postavim u galerijski prostor. Po nekom svom kriterijumu približavam se toj paramiti u kojoj mi je možda i dovoljna prvobitna forma informacije koja me je inicijalno inspirisala. Imam potrebu da „svarim” rad — da prođe kroz moj sistem, kako bih mu se u potpunosti posvetila i bez zadrške pustila u svet. Drugim rečima, tehnički rad rukama nudi neku vrstu terapije koju i dalje ne osećam kroz samo prisustvo motiva ili ideje. Setimo se kako je Bojs smatrao da je puter najsavršenija materija za vajanje, zato što reaguje na toplotu tela — volim tako da razmišljam o bilo kom alatu koji uzmem u ruke. On reaguje na mene, a i ja na njega. Možda se složimo, možda ne — ali u tom procesu svakako postoji neka povratna informacija.

Format 16:9 je sam po sebi analogija za gledanje u ekran. Dakle, kad osoba priprema nešto u tom formatu, podrazumeva se da će ga upotrebiti kao projekciju na ekranu — bilo da je ekran veliki ili mali. Za mene je to bilo važno jer su motivi pejzaži, a pošto živim u XXI veku, htela sam da povežem našu trenutnu sklonost ka vertikalnoj percepciji, formiranoj pod uticajem tržišta, koja je zamenila našu biološku predispoziciju ka vodoravnom pejzažu.

Pre nekoliko meseci smo se svi „lomili“ nakon što je Meta promenio grid-layout Instagrama svih naloga. Koliko god da su se korisnici pobunili, shvatili smo da rok pobune traje sve kraće, dok nagle promene postaju sve normalnije, pa se tako za godinu dana niko neće sećati kako je izgledala skora prošlost. O ovoj temi je govorio i Ričard Dikon u svom predavanju u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti prošle godine, ističući koliko eksponencijalno više dodirujemo ekrane nego jedni druge.

Foto: Sonja Lundin

Milena Jokanović: Možeš li da nam pojasniš koncept izlaganja po jednog rada svaki dan? Šta nas očekuje desetog dana izložbe?

Sonja Lundin: Koncept proističe iz dva glavna razloga, prvi razlog je to što je, ako smem da priznam, počelo da mi smeta ograničavanje postavkom klasične izložbe, koja bude posećena isključivo u toku otvaranja. Drugi razlog proističe iz želje da se više posvetim svom radu na celokupan način, ali i da podstaknem sebe na veću posvećenost publici. Mislim da smo svi postali malo lenji, a da je naša zajednička dužnost kao građana da zajedno „gradimo” nešto više od kratkotrajnih iskustava. Ovaj format izlaganja mi mnogo više prija, zato što je interaktivniji, traži neku vrstu dijaloga. Dosadašnja reakcija publike me je oduševila i to samo na ideju koju sam predstavila putem jednog reel-a. Prvo sam se pitala da li bi uopšte bila jasna namera i kako objasniti to na konkretan način — odgovor na to pitanje sam pronašla u društvenoj mreži koja me je na prvom mestu i inspirisala.

Desetog dana izložbe publiku očekuje druženje kroz razgovor i vođenje, zato što je to i dalje integralni deo umetničkog doživljaja. Naravno, postoji komentar u radu koji aludira na prolazno konzumiranje u poređenju sa vremenom potrebnim umetniku/ci da stvori isto delo. Kao korisnici, navikli smo da „uzimamo stvari zdravo za gotovo“, ne razmišljajući o količini potencijalnih utisaka koje u tom procesu gubimo. Ova izložba pruža mali meditativni prostor, a rečeno mi je i da podseća na oltar — to mi se mnogo sviđa, s obzirom da je oltar posvećen prirodi, koja ga je i zaslužila.

Foto: Sonja Lundin

Milena Jokanović: Ova serija nastaje relativno spontano, u tvojim „meditativnim šetnjama” tokom kojih si poželela da zadržiš svoj pogled u slici. Koliko se ona razlikuje od tvojih prethodnih radova?

Sonja Lundin: Dosta se razlikuje, ali oni koji me prate duže mogu prepoznati zagasite, zemljane tonove i neku sentimentalnu melanholiju u opštem prikazu. Ovo je prvi put da izlažem radove bez likova, bez aluzija na sebe, bez rukopisa — mislim da je zato projekat intimniji. Proces kreiranja i izlaganja ovih radova doživljavam kao jako ranjivu fazu u svom stvaranju, naročito jer su pejzaži proizašli iz dosta teškog, ličnog perioda, pa su i verovatno služili kao neka vrsta „sunđera“ za sve nedorečenosti, kako bih, zahvaljujući njima, izbegla da sve to nosim u sebi. Šetnje, koje su bile podloga za promišljanje o konceptu izložbe, spadaju u deo rutine koja sa strane ne liči ni na šta specijalno, ali imaju jednu vrlo važnu funkciju, a to je čist trenutak bez puno zahteva, bez potrebe za uključenošću, bez očekivanja… Tako volim i da gledam na ove radove, kao na početak stvaranja bez puno očekivanja osim deljenja iskustva.

Foto: Sonja Lundin

Milena Jokanović: Ranije si u Beogradu videla bliskog prijatelja, „Dobro drvo“ kojem si se vratila jer se tu osećaš sigurnom. Tvoji radovi nas, kojima su poznati prostori koje beležiš, podsećaju na stare slike i intimne prostore grada. Obala u onim delovima gde je neretko arhitektura oronula, segmenti tvrđave do kojih turisti još ne stižu tako često. Ipak, u njima nema nostalgije. U kakvom ste odnosu danas, tokom neumitnih promena gradskog pejzaža, Beograd i ti?

Sonja Lundin: To je dosta zanimljiva teza, da u tome nema nostalgije. Ja vidim nostalgiju koja još nije stigla. Mislim da nostalgija sama po sebi ima jednu relativnu estetiku, ona se gradi s vremenom, razlaže i skladišti u našem sećanju, pa je tako doživljavamo kao nešto što dolazi naknadno, a ne kao nešto što je stalno prisutno.

Ali opet, u ovom gradu imamo utisak da je vreme stalo. Izložene slike vidim kao „nostalgiju u najavi”. Možda je to moj način da se nosim sa strahovima od onoga što dolazi, da zapravo vizuelizujem nostalgiju, kako bih zamišljala da je prošlost.

Bergson navodi da je vreme poput rukava koji stalno podvrćemo iznad lakta, umesto da je podeljeno po fazama života. Pitam se šta bi on rekao na temu nostalgije. Možda da i ona traje u kontinuitetu i da nas već negde čeka…