Sve fotografije u tekstu: Aleksandar Kecović

 

PRED-POSTAVKA sadrži prostor pozicioniran unutar same Galerije, u kome su prikazi predmeta, senki koje su bile prisutne ili su bile deo nekog drugog mesta. Senke koje su pripadale određenom trenutku i događaju postaju sećanje. Svojim prisustvom one menjaju doživljavanje prostora. Senke koje su pratile neke predmete ili slike, trenutno postaju naslikane projekcije uspomena, a istovremeno i deo prostora u kojem su postavljene.

 

Glavna tema kojom se bavite u svom projektu pod nazivom ’’Pred-postavka’’ je vreme kroz odnose predmeta i senki unutar prostora. Pitanje vremena je večna tema kojom su se kroz vekove bavili naučnici, filozofi, pesnici i umetnici. Ta tema je aktuelna i danas, posebno jer imamo utisak da nam se Hronosovo vreme sve više ubrzava, pa se samim tim iznova aktuelizuje jedno drugo, u proteklih nekoliko vekova zapostavljeno, Kairosovo vreme.
Kakva je Vaša lična percepcija stvarnosti, vremena i istine?

Sofija Vojinović: Taj utisak o brzini prolaženja vremena i međusobni uticaj vremena i prostora jeste, kao što je navedeno u pitanju, tema koja večito traje i koja puno toga može obuhvatiti. Pre nekoliko godina, prijatelj mi je poslao citat Plinija Starijeg iz „Istorije prirode“ o počecima slikarstva: da je davno nastalo iz običaja da se čovekova senka zaokruži linijom. Jedan deo izložbe čini rad na zidu, koji će po završetku ove izložbe biti prekrečen. Produžavam trajanje određenog trenutka, ali ga ne uskraćujem prolaznosti i nestajanja. Na oslikana platna, koja su zidovi umanjene galerije, utiču i položaji i kretanje ljudi prisutnih u prostoriji, pa i ti njihovi obrisi počinju da se preklapaju sa naslikanim senkama. Uspomene, sećanja i načini na koji pamtimo se menjaju, pa samim tim nekad utiču i na drugačije percipiranje.

 

 

Vaše stvaralaštvo ostavlja utisak intimnog i poetskog. Atmosfera mira i spokoja, kao i poigravanje sa vremenom u kontekstu stvaranja po sećanju može imati određene analogije sa umetnicima koji su stvarali 20-tih godina 20. veka poput Pjera Bonara i Eduara Vijara. Vaša forma i promišljanje su odraz savremenog duha, pa nam u tom kontekstu recite šta je ono čemu težite u svom stvaralaštvu i koji je krajnji rezultat koji želite da ostvarite?

Sofija Vojinović: Veoma mi je bitan proces nastajanja rada, kada se on najviše i menja. Krajnji rezultat koji želim da postignem bio bi da kroz beleženje ličnog i menjanjem redosleda sećanja, uspomena, i uticaja na trajanje njihovog prisustva, navedem posetioca na kreiranje nekih svojih projekcija te trenutno prisutne stvarnosti. Neki od posetilaca su provedeno vreme u galeriji opisali kao prijatan prostor koji izaziva osećaj spokoja. Cilj je i bio kreirati prostor unutar prostora koji će predstaviti različite scene i mesta, ali ostaviti prostora i za neko lično tumačenje, prisećanje i razmišljanje.

 

 

Oprhvani smo informacijama, od savremenog čoveka se očekuje da razvije veštine istovremenog obavljanja više radnji, i da uz svu tu užurbanost i obilje često suvišnih podataka spozna suštinu i istinu. Ukoliko bismo se držali teze da je istina interpretacija našeg doživljaja stvarnosti i da istina jeste ono što vidimo, današnji veliki izazov jeste ovladavanje procesima u kojima treba da podmirimo čulne opažaje, emotivne i misaone procese.

Da li u Vašem stvaralaštvu u kojem se bavite egzistencijom u datom vremenu i prostoru, kao i odnosima sećanja i zaborava suptilno navodite posmatrača da preispita upravo svoju poziciju, stavove i procese u tim datim okvirima?  

Sofija Vojinović: Nadam se da je tako, i da je izložba barem delimično na taj način delovala na posmatrača. To i jeste bila jedna od namera prilikom planiranja radova za „Pred-postavku“.

 

 

Radite sa srednjoškolcima, kakve su nove generacije, koji su najveći izazovi u radu sa mladima i šta je ono suštinsko što želite da im pružite i prenesete tokom svojih predavanja? Šta mi sve možemo da naučimo od mladih i koje su njihove glavne poruke?

Sofija Vojinović: Radim već pet godina u srednjoj Umetničkoj školi, i svaka generacija, kao i svaki učenik, su različiti.
Ali pored nekog možda drugačijeg načina pristupa sadržajima, ne mislim da se mnogo razlikuju od generacija iz perioda mog školovanja. Deca koja su tek na početku srednje škole, upoznaju se sa nekim osnovama, ali tokom te četiri godine cilj je, a ponekad i izazov, da ostanu motivisani kao na početku, i da pored tog znanja koje stiču, razvijaju kreativnost i započnu da grade neki svoj izraz, kao i da istražuju i razvijaju svoje mišljenje i stav, i ne samo kroz crtež. To četvorogodišnje iskustvo je obično stepen i priprema ka nekom daljem traženju i usavršavanju. Od mladih se uvek nešto novo može naučiti i otkriti, a oni su ti koji će nam preneti svoje glavne poruke.

 

 

Živite u Čačku. Recite nam kakva je trenutna kulturno-umetnička ponuda, šta je ono što nedostaje, a šta biste preporučili kao nezaobilazan i jedinstven sadržaj?

Sofija Vojinović: Ono što bih posebno izdvojila od kulturno-umetničke ponude u gradu Čačku svakako je Galerija Nadežda Petrović, i nezaobilazan događaj koji preporučujem je Memorijal Nadežde Petrović. A u novoj zgradi biblioteke „Vladislav Petković Dis“ smešteno je Gradsko pozorište Čačak, osnovano krajem 2018. godine. Čini mi se da grad nema toliko nedostataka, kako se možda na prvi pogled čini. Pored institucija koje već postoje, festivala, osmišljavanje novih dodatnih sadržaja i modela funkcionisanja orjentisanim i ka aktuelnijim sadržajima iz različitih oblasti umetnosti, uključivanju mladih, aktiviranju neiskorišćenih prostora (koji bi mogli služiti i kao novi prostori za izlaganje, ili npr. novi bioskop, itd), svakako bi doprinelo da oni koji ovde žive, kao i oni koji su tu trenutno, imaju veću ponudu i izbor dešavanja.

 

 

Šta za vas znači prva samostalna izložba u Beogradu? Koji su sve problemi i prepreke sa kojima ste se suočavali u procesu realizacije i koje bi mogle biti neke preporuke i saveti za umetnike koji tek izlaze sa umetničkih akademija?

Sofija Vojinović: Ova izložba je moja druga samostalna izložba, i Galeriju Doma omladine, kao i galeriju Reflektor u Užicu (u kojoj je održana prva samostalna izložba), izdvojila sam kao prostore u kojima sam baš ove radove želela da realizujem i predstavim. Kao što sam i prethodno navela, bavim se i uticajem prostora na sam rad u kojem je smešten i u kojem nastaje. Pa tako veći deo radova, ili celokupnu “postavku”, stvaram u prostoru galerije pred samo otvaranje izložbe. Rad koji zauzima centralni prostor – umanjena Galerija DOB-a, kompletno je prvi put postavljen u samoj galeriji. Moglo bi se reći da je izazov bio postaviti i oslikati sve kao što je planirano u predviđenom roku, ali kroz finalnu realizaciju ovih radova, razvili su se novi planovi sa sledeći projekat. Preporuka za umetnike koji završavaju umetničke akademije je da (ako to već ne čine) učestvuju na konkursima za izlaganje, da prate aktuelna dešavanja, razmenjuju iskustva i savete sa drugima, kako bi se što bolje informisali i sagledali koje je njihovo mesto, tj. šta je ono čime će se baviti, kako bi i dalje i ozbiljnije mogli nastaviti rad na idejama i projektima koji su nastajali na fakultetu.