Siniša Ilić je završio Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu. U formi crteža, slike, prostornih instalacija i videa bavi se društvenim fenomenima i mehanizmima, istražujući forme rada, tenzija u društvu, nasilja i nestabilnih instalacija. Sarađuje sa različitim autorima na nizu umetničko istraživačkih projekata.

U kom periodu su nastale slike i objekti koji sačinjavaju „Paviljon“ i šta predstavlja ova izložbena instalacija?
Siniša Ilić: Sav izloženi materijal nastao je i skupljen tokom prošlih godinu dana – slika, crtež, fotografije sam našao u antikvarijatu u Gracu, a objekti/nameštaj su iz zgrade Doma omladine gde sam ih video početkom godine kada sam drugim povodom tu radio. Imao sam zamišljenu generalnu koncepciju, ali celina rada je završena ad hoc, dan pred otvaranje, sviđa mi se mali suspens završetka rada u toku same postavke u prostoru koji ga definiše. Paviljon je rad koji se bavi upravo tim terminom, često vezanim za umetnost – Umetnički paviljon, venecijanski, nacionalni paviljon, Paviljon Veljković, Paviljon Cvijete Zuzorić, dakle prostorom koji predstavlja najčešće zgradu – dodatak, namenjenu umetnosti i uživanju u njoj. Ovaj Paviljon tako kombinuje difuzno svetlo, mir i tišinu prostora potrebne za kontemplaciju, i umetničke beleške koje daju inicijalnu strukturu za razmišljanje – nefunkcionalnu društvenu diskusiju na crtežu, marginalizovane prozivodne pogone van upotrebe na fotografijama, i ekspresionistički izvedenu sliku. Dakle, Paviljon je mozaik sačinjen od pomalo depresivnih slika prozivodnje i društva, umetnosti i prostora za participaciju publike, ispitujući tako njegovu, u osnovi, luksuznu poziciju.

U formi crteža, slike, prostornih instalacija i videa, bavite se društvenim fenomenima i mehanizmima istražujući forme rada, tenzija u društvu, nasilja i nestabilnih situacija – zašto je to u fokusu Vašeg rada?
Siniša Ilić: Moja prva sećanja na medijske slike i pojmove društva su nezaposlenost i problemi tržišta rada u Jugoslaviji, te humanitarna kriza u Etiopiji, koje su danas zamenjene podjednako surovim i manipulativnim slikama izbegličkih kolona ili različitih globalnih kriza, tako da, da, često u radovima razmišljam o problemima reprezentacije društvenih fenomena, posebno na nesenzacionalizam u prikazivanju realnosti. Pokušavam da kroz radove ne zaključujem o događajima, već kombinujem sliku i prazninu, na papiru ili u prostoru – ostavljajući mesto za interpretaciju, kritiku, nerazumevanje ili promišljanje naših nesigurnih pozicija u društvu.

 

Po Vašem iskustvu, kakav efekat kod posetilaca izaziva premeštanje prizora društvene stvarnosti u prostor Galerije?
Siniša Ilić: Čini mi se da je galerija sastavni deo društvene realnosti, njeni elementi su prisutni u galeriji na toliko nivoa – programskih, produkcijskih, umetničkih… Institucije kulture treba da štite slobodu i autonomiju umetnosti, ali ni umetnost ni institucije nisu autonomne od svih drugih društvenih praksi i iskustava – tako da ne postoji efekat koji prizori društvene realnosti bude kod gledalaca, jednostavno, gledaoci u galeriji su u društvenoj relanosti.

 

Imali ste priliku da izlažete na velikom broju izložbi u Srbiji u inostranstvu – kakvo je Vaše mišljenje o zainteresovanosti javnosti za umetnost kod nas i u drugim zemljama?
Siniša Ilić: Rekao bih da su te razlike ovde i u inostranstvu formalne i ne mogu da izvučem jedinstven zaključak. Umetnici i kulturni radnici, a i javnost su u sličnom problemu s kojim je teško izaći na kraj, a to su imperativi isplativosti i popularizacije umetnosti i kulture, koja mi je uvek jednim delom zvučala kao neka konzervativna pretpostavka: zašto bi neko bio apriori zainteresovaniji za nešto što ‘bolje’ razume nego nešto što je navodno slabije razumljivo, zašto bi odnosi bili tako postavljeni? Velike institucije generalno imaju bolju posećenost koja je bazirana i na mitologizaciji tih mesta i na definisanim i snažnim kulturnim i obrazovnim politikama, a manje inicijative se bore za svoje mesto i publiku čini mi se ipak najviše programom. A sa zainteresovanošću za umetnost koja se menja, u vremenu brzog razvoja tehnologija, finansijskih kriza i problemom multitasking-a se svako bori kako zna i ume.

Na koji način je, po Vašem mišljenju, danas najbolje promovisati likovnu umetnost kod nas?
Siniša Ilić: Možda je ne treba adaptirati, pojednostavljivati i potcenjivati očekivanja, znanja i interesovanje publike i autora, jer zašto bi ta delatnost bila manje komplikovana i slojevita ili zahtevna od bilo koje druge? Dozvoliti umetnosti svu kompleksnost, političnost, direktnost, nedisciplinu pa i raskoš koju može imati.

 

U svojoj karijeri sarađivali ste sa različitim autorima na nizu umetničko istraživačkih projekata – na koji ste u dosadašnjem radu najviše ponosni?
Siniša Ilić: Prošle godine sam sarađivao na tri zanimljiva projekta, koja su mi u nekom smislu osvežila razmišljanja i razumevanja politike i relacija u društvu, u jednom kao scenograf, reč je performansu Bojana Đorđeva Diskretni šarm marksizma, koji se bavi kolektivnim čitanjem i tumačenjem komunističkog manifesta i savremene kritički orijetisane literature – hrane za dušu, kroz format svečane večere. U Kabinetu političkih čuda, sam uz Anu Vujanović, Sašu Asentića i Martu Popivodu bio koautor, a reč je o složenoj pozorišnoj instalaciji koja koristi format kabineta čuda – neuređeni niz stanica koje se kroz različite medije i umetničke izraze bave političkim govorima o slobodi, njihovom izvedbom i rezultatima u relanosti. I treći koji bih pomenuo je predstava Stranac, kazališne skupine BADco, koja na osnovama Kamijevog romana razmatra današnji Mediteran, zaslepljenje i saosećajnost sa Drugim.

 

Šta je trenutno u fokusu Vašeg rada, pripremate li neke samostalne ili grupne izložbe, projekte…? Kakvi su Vam planovi za blisku budućnost?
Siniša Ilić: Nekoliko radova iz proteklog perioda se bavi samim svetom umetnosti; pojmovima, kontekstima, životom i problemima oko umetnosti, bilo da je reč o muzeju i institucijama u užem i širem smislu, jugoslovenskoj socijalnoj grafici ili partizanskoj umetnosti, a evo sad i paviljonu. Kao neki nastavak tog niza za april sledeće godine planiram obiman rad sa Tinom Gverović koji će se baviti kolekcijom. Izložba će se desiti u Zagrebu, kao jedna u nizu u prostoru stana Softić, po pozivu kustoskog kolektiva WHW (Što kako i za koga) u okviru projekta  Janje moje malo (sve što vidiš moglo bi biti drugačije), a u saradnji sa Kontakt kolekcijom iz Beča.

 

Foto: Janez Klenovšek