Foto: Stanislav Milojković

Glavni medij komunikacije za samog autora, pa i na izložbi u Galeriji Doma omladine Beograda, jeste slika rađena u klasičnoj tehnici ulja na platnu i ugljena na papiru. Na predstavljenom ciklusu, umetnik pokazuje tehničku i umetničku veštinu, kojoj je nadgradnja ali i glavni utisak, autentično promišljanje teme, kao i kreativno korišćenje referenci iz istorije umetnosti.

Glavna tema kojom se umetnik bavi je tema smrti. Ona je neodvojiva od teme postojanja i samog života. Stara koliko i sam čovek, uvek aktuelna kao skoro jedina izvesnost u našim životima, kao i samo kretanje, odnosno neprestana promena. Relja Stevanović povedem sopstvenim unutrašnjim nemirom i potrebom da promisli i dublje pronikne u „mrak“, za posmatrača stvara pitom prostor i sigurno mesto za samorefleksiju i potencijalni iskorak u doživljaju nepoznatog. Postavka se može doživeti kao opomena/podsetnik – memento mori, ali i kao proces oslobođenja od težine i strahovanja koji neizbežno prate razmišljanje o smrti. Izloženi radovi nemaju u sebi nimalo morbidnosti, već, kao celina, odišu izvesnim optimizmom, što bi i odgovaralo prirodi karatkera njihovog tvorca.

Vaša postavka slika ima tok i mogućnost da se interpretira kroz segmente, poput uvoda, razrade i zaključka. Šta za Vas predstavljaju celine, levog, desnog i centralnog prostora Galerije? 

Relja Stevanović: Pri postavljanju izložbe, moja želja je bila da ona u celini ima sklad i tok, u čijem su se sklopu nakon svega izdvojila tri segmenta u većem prostoru Galerije i jedan zasebni u manjem. Svaka od celina u većem prostoru Galerije se može sagledavati kao stupanj u spektru koji prelazi iz materijalnog u idejno. Na levom zidu se u tom smislu prikazuju scene postavljene u okruženju prirodnom oku, koje ima jasnu prostornost i prizemljenost. Centralni prostor, u kojem se nalazi poliptih ,,Prag neizrecivog’’ po kom je izložba i dobila svoj naziv, pokušava da balansira između prikaza čisto idejne konotacije i figura jake forme i predmetnosti. Desnu celinu zauzima rad koji sam po sebi predstava ideje začete u srednjem veku, ,,Ples smrti’’, koji govori o određenoj nekontrolisanosti koju život u svom obliku sadrži i nepredvidivosti dolaska njegovog kraja. Manji prostor galerije, i rad u njemu, može da služi kao odskočna daska u posmatranju ostatka izložbe, ali takođe i kao intimni prostor i zaključak, u slučaju da posmatrač njom završi posetu.

Kojim referencama ste se služili i bili inspirisani tokom nastajanja radova?

Relja Stevanović: U najdirektnijem smislu sam se u radovima ,,Danse macabre’’ i ,,Prag neizrecivog’’ služio jasnim referencama na stvaralaštvo ili ideje prisutne kroz istoriju umetnosti. Tema ,,danse macabre’’ (Ples smrti) u svom originalnom prikazu služi kao alegorija moralizatorskog karaktera o sveprisutnosti smrti i prolaznosti života, tradicionalno prikazujući ljude različitih staleža kako plešu uz smrt, sa svrhom da smrt bude predstavljena kao „apsolutni izjednačivač života ljudi“. Naznačeno horizontalni format i ritmičnost figura prati glavne kompozicione elemente koje prvobitne freske na temu ,,Plesa smrti’’ poseduju. U poliptihu ,,Prag neizrecivog’’ je ležeća figura poveznica sa Hansom Holbajnom Mlađim i njegovom slikom ,,Mrtvi Hrist’’, dok se segmenti drvoreza istog umetnika na temu ,,Ples smrti’’ pojavljuju na levom zidu u luku iznad centralne sedeće figure. Van toga postoje indirektni uticaji raznih umetnika koji su tokom stvaranja služili kao senzibilni vodiči (Omer Mujadžić, Andrew Wyeth, Gustav Klimt, Alphonse Mucha, Ogist Roden i dr.).

Kao celina unutar celine, posebno je zanimljiv poliptih i način na koji jedan sasvim lični doživljaj sveta i verovanja predstavljate naizgled u formi „ikonostasa“. Ta vrsta poigravanja i prezentacije sadržaja je vrlo upečatljiva i daje širok prostor za različite vidove interpretiranja. Recite nam nešto više o radu „Prag neizrecivog“?

Relja Stevanović: Od trenutka zamišljanja izložbe u Galeriji Doma omladine jasna je bila ideja da poliptih ,,Prag neizrecivog’’ bude frontalno postavljen, kao fokus izložbe ili rad koji diriguje prostorom, sa željom da ta odluka dâ prostoru sakralnu notu koja doprinosi ostatku radova u Galeriji. Sam rad je pokušaj da se obuhvati intuitivno poimanje aspekata vezanih za život i smrt u umu čoveka. To je dozvolilo upliv različitih predstava svesti (kroz figure ili životinju), koje same po sebi nisu objašnjenje nečega već vizuelni prikaz procesa promišljanja koji obuhvata smrt. U začetku sam želeo da napravim kompoziciju koja će svojom veličinom prodisati prostor u kojem je okačena, i ujedno biti dovoljno prisutna da dozvoli posmatraču da joj se prepusti. Mogućnost kontemplacije pri posmatranju rada, nešto što se neizostavno dešava u procesu stvaranja, mi je bila od primetne važnosti zbog same vrednosti koju iskren mir i promisao može doneti prisutnom čoveku.

Koju novu vrstu iskustava i saznanja Vam je donelo bavljenje temom smrti i šta je ono značilo na polju samog stvaralaštva?

Relja Stevanović: Tema smrti je bila vrlo iscrpna i opterećujuća kao glavni motiv i razlog za stvaranje rada. U suštini je sama tema ekstremno otvoreno i široko polje kojem čovek može da priđe iskreno i u trenucima neposredno, ali se um nalazi u vrlo osetljivoj poziciji prilikom realizovanja rada jer je žila kucavica ideje takva da svaki prilazak k njoj zaboli i blago uznemiri. Iskustva koja su došla sa radom na ovoj temi se umnogo i dalje talože kroz svakodnevicu, i time ne bih ulazio u koštac sa eksplicitnim definisanjem značaja tog iskustva. Osećam zadovoljstvo oko radova koje sam izložio i čast oko mogućnosti da ih prikažem široj javnosti, ali ih ne posmatram kao nešto sadašnje, već nešto iz prošlosti. U toj poziciji se osećam najprisutnije za dalje promatranje i stvaranje.

Da li mislite da ste sa ovom izložbom zaokružili svoje istraživanje na datu temu ili je za Vas ona nepresušni izvor promišljanja? U kom pravcu biste želeli da se nastavi Vaše dalje umetničko izražavanje?

Relja Stevanović: Pravac izražavanja ne mogu predodređeno definisati. Smrt je svakako tema koja se može u neočekivanim prilikama vratiti u opticaj promišljanja i poslužiti kao poznata tačka. Preispitivački odnos sa sobom i umetnošću pretpostavljam da će kroz dalji život doneti svoj jasniji zaključak, ali trenutno ne mislim da je prikladno, ili od pomoći sebi, da ulazim u razmatranje budućih tema. Potencijalne ideje svakako postoje, buduće i prošle zamisli će biti u neizmeničnom odnosu i dijalogu, i time ih ne bih ukidao osim ako se ne prikažu kao regresivne. Težim ka tome da sagledavam potencijal i mogućnosti čoveka što šire, i time bi i njegova umetnost to trebala da prati.

Zahvalio bih Marti Marković, urednici likovnog programa Galerije DOB, tehničkom osoblju i ostatku zaposlenih za veliku pomoć i doprinos realizaciji izložbe.