Provejava naboj, nošen i predstavljen sa izvesnom, ako ne lakoćom, onda sigurno veštinom. Ponavljajući elementi, forme i potezi, uvlače nas u prostor slike poput hipnotičkog procesa, boje svet zemljanim bojama, približavaju teškom apstrahovanom sadržaju, a onda vedrim i drečavim bojama i tonovima prenose u neku drugu dimenziju, moguće drugačije viđenje doživljenog.

Mogli bismo reći da je poigravanje baza stvaralačkog procesa ciklusa radova „U slivniku“. Izvesno traganje, snalaženje unutar granica sopstvenog i spoljnog sveta, usaglašavanje kontradiktornosti od kojih je satkano življenje, sve to pulsira iz svetova, uokvirenih u ramove pojedinačnih slika.

Naracija je skrivena jer je apstrakcija jezik kojim autor govori kako bi i sebi, ali i posmatraču ostavio više prostora i širine za doživljaj viđenog. Ovaj ciklus referira na period odrastanja autora, ali je u njemu takođe sadržano veoma raznovrsno i bogato iskustvo umetnika u zrelim godinama. U konačnici dobijamo plod jednog podužeg umetničkog i životnog iskustva.

Jedno putovanje je počelo odlaskom na studije u Pariz, a završilo se otvaranjem izložbe u Domu omladine Beograda uz podršku Francuskog instituta u Beogradu. Sad kada je prošlo nekoliko dana od samog otvaranja, kako sagledavate proces koji se odigrao?

Pavle Jovović: Proces koji pominjete je životna etapa, period koji traje poslednjih deset godina. Prepoznajem ga kao celinu od momenta odluke da se 2015. iz Pariza vratim u Srbiju. U kreativnom smislu se takođe desila promena, iz matematičkog pristupa stvaranja ornamentalih apstrakcija sa motivima naših tradicionalnih ćilima, stvorila se potreba za ekspresivnijim slikarstvom i intimnim, ličnim sadržajima čiji se rezultat može videti u seriji slika „U slivniku“. Narednih deset godina je period traženja prostora za sebe u Srbiji, ponovnih odlazaka u inostranstvo i intenzivnog kreativnog istraživanja. Naravno, u retrospektivi je lakše sagledati promene ili životne odluke koje su dovele do trenutnog stanja stvari. Francuski institut je projektima mobilnosti omogućio moj prvi, studentski odlazak u Pariz. Drago mi je da sam zajedno sa njima ostvario izložbu slika u Galeriji Doma omladine Beograda.

Recite nam nešto više o periodu i iskustvima provedenim i doživljenim van zemlje. Kako je to uticalo na Vaše umetničko stvaralaštvo i na viđenje sopstvenog života unutar granica jedne države?

Pavle Jovović: Lepo je videti promene u dinamici beogradske umetničke scene, ovde se sada mlad umetnik bolje oseća. Za vreme mojih studija u Parizu (2011-2015) je bio osetniji kontrast u kvalitetu i intenzitetu umetničkih dešavanja dve prestonice. Bogatstvo sadržaja aktuelnih dešavanja privatnih galerija u Parizu mi je pokazalo na koje nove, interesantne načine se umetnost stvara u datom trenutku, ali i kako se uz dosta promišljenog truda može živeti od umetnosti. Posle nekoliko godina života van zemlje sam krenuo da uviđam konture svog kulturološkog i tradicionalnog prtljaga. Sadržaj koji je tamo pripadao samo meni. Takvi uvidi su pospešili kreativni proces jer su postali likovna građa slika.

Mogli bismo reći da vraćanje na temu detinjstva nije nimalo slučajno i da je zapravo došlo u pravom trenutku, onda kada ste se vratili kući posle dugog niza godina provedenih u „lutanju“. Ukoliko je ova izložba rezultat pravog trenutka, a čini se da jeste, šta je sve bilo potrebno da bi do njega došlo?

Pavle Jovović: Trenutno stanje stvari je rezultat duhovnog i emotivnog sazrevanja čiji je katalizator bio likovni, kreativni proces. Zvuči pomalo banalno, ovako sumirano u jednu rečenicu.

Koja iskustva su za Vas dragocena i voleli biste da ih podelite sa mlađim kolegama?

Pavle Jovović: Odluka da se preuzme rizik, otisne u nepoznato. Destinacija sama po sebi i nije toliko bitna. Život i navikavanje na osećaj nelagode zbog realnih rizika i straha od svakodnevne neizvesnosti života u novoj sredini zarad višeg cilja. To su korisna iskustva o kojima treba pričati sa mlađim kolegama. Učenje novog jezika takođe pomaže kreativnom mišljenu jer se stvaraju novi i reprogramiraju postojeći intelektualni kapaciteti. Prijateljstva sa ljudima iz različitih kultura su dragocena, a suživot daje neponovljive avanture.

Šta je sada za Vas drugačije u samom procesu rada, do kojih novih zaključaka ste došli i kod pravca, odnosno pristupa, ćete se držati u budućem stvaralaštvu?

Pavle Jovović: Mislim da ću se usuditi da koristim figurativne motive. Mislim da sam konačno dovoljno iskusan da mogu izbeći zamke na tom putu u koje mladi stvaraoci često upadnu. Imam potrebu da stvaram u drugim medijima, pa će neke ideje verovatno zaživeti u skulpturi i animaciji.

Da bismo Vas bolje upoznali i posetiocima dali jedan dodatni i korisni uvid, recite nam kojim umetnicima, iz sveta muzike, filma, književnosti i likovnih umetnosti, ste naklonjeni. Ko su bili ti ljudi u nekim Vašim prelomnim trenucima?

Pavle Jovović: Hajde ovako… pravimo listu sadržaja i autora čije filmove i monografije umetničkih radova bih poneo na pusto ostrvo ili poslao u svemir. Dodaćemo na to i nekoliko bendova, jer atmosfera u ateljeu/svemirskom brodu treba da lomi:

Petar Lubarda, Petar Omčikus, Mrđan Bajić, Georg Baselitz, Markus Lupertz, Richard Serra, Mark Rhotko, Philip Guston, Alex Katz, Yves Klein, Claude Viallat, Per Kirkeby, Rudolf Stingel, Sigmar Polke, Harvey Milk (band), Primus, Kyuss, Tool, Alice in Chains, Faith No More, QOTSA, Block Out, The X Files, Southpark, Space Ghost Coast to Coast, Dexter’s Laboratory, The Ren and Stimpy Show, Batman the Animated Series, Fritz Lang, Marcell Jankovics, Werner Herzog, Wim Wenders, Ingmar Bergman, Lars von Trier, Andrei Tarkovsky, Michelangelo Antonioni, Dario Argento, Stanley Kubrick, David Lynch, Robert Eggers, Charlie Kaufman, Nicolas Winding Refn…