Olivera Parlić kaže da je ideja kojom se vodila prilikom odabira skulptura bila da se predstavi što širi opseg ličnih poetika, skulptorskih postupaka i primene najrazličitijih materija. “Iako su u pitanju studentski radovi, oni su izuzetno skulptorski dobro artikulisani. Kako u formalnom smislu kada je u pitanju oblikovanje, organizacija volumena i upotreba materija, tako i kada govorimo o značenju koje stoji iza svakog rada. Mislim da se u skulptorskim radovima na ovoj izložbi na najbolji način ukrštaju ova dva aspekta umetničkog dela.”

Zoran Dimovski ističe da je za njega saradnja sa Domom omladine Beograda veoma značajan i važan događaj. Dodaje da je to izložba koja ga uvek obraduje i da se seća kako je i sam, kao student, izlagao na toj tradicionalnoj izložbi studenata Fakulteta likovnih umetnosti u galeriji Doma omladine Beograda. “Ali to je i dobra prilika da se taj događaj iskoristi i u obrazovne svrhe. Manja grupa studenata je bila uključena u pripremu materijala, fotografisanje radova, organizaciju i postavljanje izložbe.”

Vršili ste odabir crteža. Šta je specifično za radove koje ste odabrali i kojom ste se idejom vodili tokom odabira?

Zoran Dimovski: Ove godine interesovanje studenata nije bilo veliko. Od svakog studenta koji se prijavio uzeo sam po jedan ili dva rada. Gledao sam grupe od po desetak radova koje su studenti sami već pripremili tako da u suštini i nisam ja vršio tu neki veliki izbor. I pored toga ideja mi je bila da predstavim nešto iz života koji se odvija izvan fakultetske ustanove. Stvarnog života, nešto sa čim i publika moze da komunicara. Seksualnost, drama, telo, mini ekrani mobilnih uređaja, koncentracioni logori savremenih društava. U tom smislu su mi bili zanimljiviji ideja, zamisao, mogućnost transfera i komunikacije kao i postavljanje pitanja, nego formalne vrednosti i visoko profilisani načini izvođenja, ali bez govora koji je upućen posmatraču.

Koji su to inovativni postupci i koncepti sa kojima će publika biti u mogućnosti da se upozna?

Olivera Parlić: U skulptorskoj praksi, odnos prema materijalu je uvek aktuelna tema i povod za preispitivanje postojecih normi (ukoliko u današnjem vremenu možemo uopste govoriti o ikakvim normama i okvirima). Jedan deo radova pruža uvide i podseća nas da se prema tzv. tradicionalnim skulptorskim materijalima kao što su kamen i metal možemo odnositi na razne načine: određeni pristupi čine prirodu i suštinu datog materijala još vidljivijom/prisutnijom, dok drugi, podvlače razlike i proizvode nove i neočekivane veze. Takođe, uvek aktuelna problematika kada je skulptura u pitanju, jeste i odnos prema telu, kao tema, ali i kao poziv posmatraču da istraži i postane svestan sopstvene telesnosti. Čini mi se da je ovaj aspekt vrlo prisutan u svim radovima i sto je najdragocenije sa vrlo različitih pozicija.

 

Zoran Dimovski: U suštini nema nekih inovativnih tehnoloških postupaka. Na osnovu radova koje sam pogledao ove godine u pripremi izložbe, veoma je izraženo crtačko umeće i to kod jako velikog broja studenata i u svim crtačkim tehnikama i radovima na papiru uopšte. Možda i previše. Sa druge strana, nedostaje slobode govora i eksplicitnosti u temi i izrazu. Nasuprot tome, dok sam gledao radove, utisak neutralnosti, “pristojnosti” i normalizacije je veoma jak. Pokušao sam da predstavim upravo one radove koji razmatraju drugačije teme u kojima su studenti umetnici slobodnije konceptualizovali sopstvene poglede.

 

Šta za vas predstavlja sada već tradicionalna, dugogodišnja saradnja sa Domom omladine Beograda?

Olivera Parlić: Kontinuitet je nešto o čemu često razmišljam i što nekako uvek izroni kada se povede reč o kulturi i umetnosti. Filozofska misao da svaka generacija stoji na leđima druge, jeste velika istina, ali i poziv na odgovornost. Generacije koje dolaze se usmeravaju prema aktuelnoj ponudi, to je njihov normativ. Pri tome pošto pričamo o umetnosti ne mislim na teme i problematiku, to je uvek mesto preispitivanja, dovođenja u pitanje i tako dalje, već je posvećenost i odgovornost prema sopstvenoj profesiji ono što se prenosi. U tom smislu ova saradnja koja traje već 43 godine je primer dobre prakse. Nažalost, čini mi se da je smanjeno interesovanje koje je postojalo ranije za ovu ipak jedinstvenu priliku da se na jednom mestu sagleda sva dinamika kreativnih umetničkih interesovanja i praksi mladih stvaralaca koji tek stupaju na umetničku scenu. Ranije je sve “kuvalo” i “bujalo”, a sada kao da se sve dosta utišalo. Ne bih da zvučim pristrasno, ali uvođenje skulpture u koncept izložbe je odličan potez koji pomera stvari ka boljem kada je u pitanju prezentacija škole.

 

Koliki je broj studenata čiji su radovi izloženi i da li su svi radovi nastali u okviru studijskog programa Fakulteta?

Olivera Parlić: Radove je izložilo 15 studenata vajarstva od 1. godine osnovnih studija do završne godine master studija i jedna studentkinja završne godine master studija slikarstva i svi radovi su nastali u okviru nastave koja se realizuje na fakultetu. U pitanju su lična poetska i problemska istraživanja dok je dvoje studenata sa II godine osnovnih studija izložilo skulpture u gipsu nastale kao rezultat vežbe/zadatka vajanja po modelu.

Zoran Dimovski: Na izložbi je predstavljeno oko 40 studenata, a svi radovi su nastali u okviru nastavnih programa na fakultetu i u periodu ove 2014-15. školske godine.

Kakve reakcije publike očekujete nakon izložbe?

Olivera Parlić: Pre svega “navijam” da publika dođe i vidi izložbu i očekujem sve, samo ne ravnodušnost, ona je pogubna. Ma kojom vrstom umetnosti se bavili ili koju god problematiku promišljali, ipak je empatija u osnovi svega, ona je naša humana mera.

Zoran Dimovski: To je teško reći ili predvideti, ali nadam se da će publika biti zadovoljna.