Foto: Nemanja Milenković

 

Narativ na Vašoj izložbi je sačinjen od fragmenata koji kroz dalje čitanje kreiraju konzistentnu celinu. Na postavci se mogu uočiti elementi iz svakodnevnog života, koji su se masovno koristili u vreme socijalizma, ali i Vaše lično porodično nasleđe u vidu fotografija i fotoalbuma. Ambijentalna instalacija, na prvi pogled, predstavlja sliku srećne porodice u momentu pre nego što će se odigrati Jugoslovenski ratovi, ali ujedno i podseća upravo na te godine (opšte) nacionalne distopije. Da li biste mogli da nam približite ideju zbog koje ste se opredelili za određene fotografije koje ste izložili kao fototapete?

Nikola Radosavljević: Celokupna postavka, uključujući i fotografije sa njom, predstavlja rekonstrukciju sobe u kojoj se odigrala proslava mog prvog rođendana, nakon čega će samo nekoliko meseci kasnije uslediti raspad Jugoslavije i ratovi u regionu. Iako izložba ne dotiče pitanje samog raspada države, na postavci su predstavljene situacije koje su se unutar ovog porodičnog kolektiva izdvojile kao kulminativne. Zanimljivo je da Galerija Doma omladine u kvadraturi kompletno odgovara stanu u kome sam rođen, samim tim bilo je logično da se fototapeti sa fotografijom starijih sestara postave tamo gde je bila njihova soba. Paralelno su roditelji sa svojom spavaćom sobom, a oba tapeta su ,,opkoljena“ predmetima koji su oni posedovali, skupljali ili poklanjali jedni drugima. Središna fotografija je prikaz porodičnog skupa, dok deda seče rođendansku tortu, i slobodno mogu reći da je odatle sve i počelo.

Odrastanje na postulatu jedne nacije koja se u tom momentu uveliko raspadala, nepripremljenost na realno odrastanje za koje nismo imali definitivan sistem kako tačno opstati, velika obećanja koja nikada nisu ostvarena, vladajuće strukture koje su državom manipulisale svojevoljno, bez obzira prema živima, a i mrtvima. Iako ne posedujem realna sećanja na taj prvi period svog života, sve što znam i što sam čuo od preživelih sa ovih fotografija, u kompletnom je kontrastu sa scenama na njima. ,,Srećna porodica“ koja slavi rođenje deteta sa ovih predložaka zamenjena je jednom osutom grupacijom, kompletno izbačenom iz koloseka.

 

 

U video radu je prikazan Vaš porodični album na kome intervenišete u vidu prekrivanja permanentno zalepljenih fotografija novim. U isto vreme se na dnu ekrana iščitava tekst koji se prožima od početka do kraja videa. Da li biste mogli da nam pojasnite koncept koji se nalazi iza ove ideje?

Nikola Radosavljević: Album je važan deo porodičnog identiteta, i njegovo popunjavanje desilo se u periodu 1959-1991. godine, nakon čega se album više nije popunjavao. Usledile su godine kada je majka vadila, ili cepala, fotografije preminulih i nestalih, uključujući i fotografije ljudi za koje više nije mogla da se seti ko su. Iako je ovaj relikt sudar mnogih generacija i inter-odnosa različitih porodičnih kolektiva, vremena i mesta na kome su akteri živeli, on je takođe i sjajan pokazatelj promena socijalnog statusa u odnosu na aktuelne politike u tom momentu, ideološke odrednice ljudi u njemu, kao i vremena koje je neosporno ostavljalo tragove sa svim svojim promenama. Ova skupina sećanja zapravo je vizuelni dokaz nestabilnosti odrastanja mnogih generacija pre mene, njihovih drastičnih i neočekivanih promena. Fotografije koje sam dodajem su upravo fotografije sa rođendanskog filma, čime po prvi put sebe prikjučujem tom albumu. Ova intervencija dodatno intezivira pitanje da li je skoro trideset godina kasnije sa nama sve u redu.

Tekst koji prati video sastavljen je od dva telefonska transkripta i jednog razgovora po sećanju. Sva tri narativa su na neki način odredila tok porodičnih događaja, i delimično su markeri vremena koje ih je obeležilo. Iako sa polazištima u mikronatarivu preživljenom na relaciji majka-dete, otac-majka, brat sestra, oni su odraz burnih događaja koji su svojevremeno potresali odnose unutar kuće.

Ovom sublimacijom kreiran je rad koji intimne narative uvezuje sa jednim kolektivnim stanjem familijarnog tela, podsećajujći da neke privatne istorije nisu uopšte privatne, i da postoje važne tačke koje iako verujemo da su se dogodile samo nama, zapravo uopšte nisu. Kao i predmeti na izložbi, tako i ova dva elementa, ukazuju na univerzalnost događaja, njihovih raspleta, ali i posledica.

 

 

Između video rada i fototapeta se nalazi tepih od žalfije. Šta on simbolizuje?

Nikola Radosavljević: Kada je videla prve fotografije sa postavke izložbe pre otvaranja, najstarija sestra me je pitala: ,,Kad si odneo tepih iz kuće?“ Signal da ovaj rad ona prepoznaje kao realni tepih koji smo imali u starom stanu, značilo je da je rad u potpunosti izveden.

Osim što predstavlja fizičku granicu između roditeljske i dečije sobe, ovaj rad vezuje sve događaje iz ovog prostora u jednu celinu. Pozicioniran tako da se može samo zaobići, njegovo prisustvo je non-stop aktivno, zahvaljujući materijalu od koga je napravljen. Žalfija je jedini čaj koji se ne pije a koristi se za sve, i možda jedna od prvih trauma iz detinjstva vezana je za ovu lekovitu biljku. Uvek mi je smetao njegov opori ukus, ali mi je isto tako uvek i bilo lakše nakon prve upotrebe.

Rekonstruisani tepih u materijalu poslužio je kao barijera čija je svrha upravo pročišćavanje prostora, lekovitim svojstvima biljke. Indirektnim inhaliranjem publike osiguravam se da bar jedan deo zdravog tela napusti galerisjki prostor, ali i putem mirisa vraćam sećanja publike unazad, jer nema ko ovu fazu nije prošao.

 

U magacinu Galerije je postavljen telefon koji zvoni na svakih jedanaest minuta. Zbog čega ste odredili baš taj vremenski okvir?

Nikola Radosavljević: Pre nego što je odleteo u paket sa smećem za vreme selidbe, ovaj telefon je u porodici bio celih 11 godina. Za to vreme služio je kao SOS broj mnogim poznanicima, srodnicima ali i neznancima. To je bio broj koji se mogao okrenuti bilo kada, i uvek bi se neko javio. Kada je aparat bačen, sam broj i dalje nije ugašen. Uvek sam se pitao da li je nakon 2000. godine neko i dalje pozivao ovaj broj, i koliko puta niko nije podigao slušalicu.

Izolovan od ostatka postavke, rad simulira težinu vremena koje je provedeno u tišini. Raspon između dva zvona daje prostora da se porazmisli o vremenu koje se dogodilo, šta je to što se odigrava u postavci, ali i šta bi bili scenariji budućnosti. Rad je poziv u pomoć isto koliko je i poziv na buđenje i društvenu odgovornost. Sastavljen od dva zvučna kontrasta- apsolutne tišine i apsolutne buke, kroz rad se reflektuju realna društvena stanja u poslednjih trideset godina.

 

Kada sagledate celokupni projekat sa distance od skoro trideset godina, šta markirate kao važnu nacionalnu promenu koja je uticala na kolektivni identitet naroda?

Nikola Radosavljević: Svaka promena ostavila je svoj trajni trag, ono što je važno je odnos dobrih i loših promena, čije posledice iz oba pravca osećamo ili trpimo i danas. Svaka loše prenešena vest, buktanje medija oko gorućih tema, slobodna tumačenja istorije, selektivno opraštanje, urušavanje obrazovnog sistema, manupulisanje javnom pravdom- ostavljali su duboke jazove koje nećemo u skorije vreme uspeti da prevaziđemo.

U međuvremenu, udaljili smo se jedni od drugih,  napustili neke prostore zajednica koji bi nam pomogli da se lakše nosimo sa aktuelnim problemima. Kao društvo postali smo nepoverljivi i neusaglašeni, i to je rezultat direktne manipulacije znanjem, obrazovanjem, vaspitanjem. Refleksije ovoga videćemo za nekoliko godina, mada ih vidimo i sada, kada narod ne zna kako da se izbori za svoju pravdu. Verujem da je sistem u koji smo dovedeni organizovan tako da neguje potrebe ostrašćenih pojedinaca pre nego realne potrebe kolektiva koji je jedino društveno telo sa mogućim budućnostima. U ovoj zameni teza rađa se i moj iskreni strah za opstanak nacije kao takve, sa onim odrednicama koje nacija može, ali ovde više ne sme da neguje.

 

 

Javnosti ste postali prepoznatljivi po grafikama i knjigama umetnika koje ste radili u proteklih desetak godina, a koje ste izlagali širom države i sveta. Kako je došlo do istupanja od Vaše uobičajene umetničke prakse?

Nikola Radosavljević: Projekat predstavljen u DOB-u deo je moje uobičajene umetničke prakse, i ni na koji način ne može biti odvojen od mojih, recimo, grafika, akvarela, crteža, ili doktorskog umetničkog projekta knjige umetnika. Lično, mene je dugo bunilo strogo akademsko obrazovanje koje sam prošao na fakultetu, jer vam niko ne objasni da nakon studija smete i možete da radite šta želite. Ovaj projekat se može posmatrati kao knjiga umetnika, iako to nije, može biti prošireno polje grafike, što zapravo jeste.

Svi moji radovi, celine, serije, sastoje se od multi-narativa, umreženih privatnih i kolektivnih prenešenih sećanja, kroz koje pokušavam da uočim sociološki bitna mesta za promene šireg stanja društva. Kao takvi, dozvoljavaju mi lutanje kroz medije, i bavljenje onim što najviše odgovara temi koju želim da obradim. Suštinski, bavljenje određenim medijem nije načelna ideja vodilja u mom radu, niti kao neko ko je završio grafiku na FPU mogu da razmišljam kroz samo jedan medij. Zahvaljujući znanju stečenom na fakultetu i van njega, treniran sam da razmišljam o tome šta predstavljam, a alati za to dolaze sami.

 

Kako vidite savremenu umetničku scenu u Srbiji?

Nikola Radosavljević: Dobro je što smo živi uopšte.

Brine me pasivnost kolega koji i dalje veruju da biti umetnik (!?) podrazumeva sedenje u nekakvoj vrsti ateljea, bez obzira što se na nekoliko metara od njihovog prozora svet ruši. Ponekad pomislim da živimo u paralelnim dimenzijama, i jedno je Pariska škola, ovo drugo smo mi.

Umetnici u Srbiji bi valjalo što pre da na sebe preuzmu odgovornost koju sa sobom nosi ovaj posao i prestanu da se zamlaćuju sitnim kapitalom koji im omogućava da kupe još slikarskog materijala. Scena ovde je prilično rasuta, i u odnosu na neke druge, a ne tako daleke zemlje, veoma neusaglašena. Izostajanje otkupa, velikih nacionalnih stipendija, mogućnosti za finansiranje produkcije radova i dalje edukacije umetnika, vraća nam se kroz zamrlu, imitatorsku i ,,laku za svariti“ scenu. Problemi koji su nastali sistemskim zanemarivanjem kulture u državi sada se maskiraju postojanjima neadekvatno organizovanih javnih nastupa države na veoma upitnim izložbama ili još gore, sajmovima. Paradoksalno je to što su unutar države opstale velike izložbe koje bi morale da prave presek savremene umetničke scene, naprotiv i one se bave negovanjem jedne vrste vizuelne umetnosti, koja ma koliko bila važna, nije ni jedina a ni referentna. Za to vreme, institucije kulture se ponašaju kao da su umetnici štetočine, sve vreme ograđujući se od realnih potreba umetnika koji proizvode sadržaj za institucije.

Scena nam je ha o s.