Ovogodišnji BELDOCS festival organizovan je pod sloganom “Stvarnije od stvarnosti”, kako bi posetiocima festivala nagovestili da ih čekaju utisci jači od doživljaja iz stvarnog života i kako bi im preneli zaljubljenost u magiju dokumentarizma. Direktor festivala Mladen Vušurović govori da su se ova turbulentna vremena odrazila i na interesovanja dokumentaristički opredeljenih filmmejkera, tako da na ovogodišnjem festivalu preovlađuju ostvarenja sa političkom tematikom. “Zapravo, čini se da ovi filmovi predstavljaju vrhunac dometa u tom pravcu i da se slična dela neće pojavljivati još dugi niz godina. Ne dešavaju se tako često veliki prevrati nalik na ovaj u Ukraini, dolazak pro-komunistički orijentisane levice u Grčkoj, ljudi Snoudenovog ranga ne obelodanjuju svakoga dana strateške podatke NSA, niti se igde nazire pojava državnika sa harizmom jednog Pepea Muhike.”, govori Mladen Vušurović.

Kako teku pripreme za BELDOCS festival i šta nam donosi? 

Mladen Vušurović: Što se organizacije festivala tiče, pripreme teku sasvim dobro. Pomalo škripimo s budžetom, ali na to smo se već navikli. Ulazimo, zapravo, u onu frenetičnu fazu pred sam festival kada se radi od ranog jutra do kasnih večernjih časova. Imamo mali, ali veoma dobro organizovan tim. Pod utiskom sam da ćemo ove godine Beograđanima ponuditi do sada najuzbudljivije i najkvalitetnije izdanje Beldoksa.

 

Ovogodišnji BELDOCS festival pokriće i jednu novu programsku celinu, Muzičke dokumentarce. Kako ste se odlučili  za ovaj program?

Mladen Vušurović: Stekli smo utisak da većina filmova prikazanih na Beldoksu bolje korespondira sa starijom, malo ozbiljnijom publikom. Kao da mladi ljudi – ili bar jedan deo njih – na izvestan način zazire od dokumentarnog filma, da ga doživljava kao nedovoljno uzbudljiv i privlačan žanr. Nadamo se da će bar neki od ovih filmova pomoći u našoj misiji da se takva negativna i netačna predrasuda razbije.

 

BELDOCS otvara ovogodišnji dobitnik  oskara film „Citizenfour: dosije Snouden“. Šta nam možete reći o ovom filmu?

Mladen Vušurović: Pa mi ga zasigurno percepiramo kao ultimativni hit, zato smo ga i odabrali da otvori ovogodišnji festival. Od 10.oktobra prošle godine, kada je premijerno prikazan u Njujorku, ovaj film je doživeo preko 100 festivalskih projekcija širom sveta. Osvojio je sijaset nagrada, uključujući one najprestižnije: Oskar, BAFTA. Čini mi se da u Sjedinjenim državama ne postoji nagrada za dokumentarni film koja nije dodeljena upravo ovom ostvarenju. Ukupno 43 u totalu i još 16 nominacija! Svakoga dana “Citizenfour” osvoji neku novu nagradu. Baš u trenutku dok sam proveravao pomenutu statistiku na sajtu IMDB, broj 42 bio je zamenjen brojem 43! Nije li to neverovatno? Zanemarujući teško pojmljiv značaj slučaja Snouden po razvoj globalne demokratije, ovo je prvi put da jednu – i to ubedljivo najveću – špijunsku aferu pratimo iz pozicije insajdera! Prosto ne možete da poverujete da sve to nije na neki način namešteno. Bar ja nisam mogao, sve do trenutka dok nisam odgledao film.

 

Gost festivala biće jedan od najpoznatijih reditelja danas, Sergej Loznica, kako je došlo do toga?

Mladen Vušurović: U trenutku kada je trebalo da pregovaram s Loznicom o njegovom dolasku u Beograd, bio sam upoznat s činjenicom da se nije odazvao pozivu da prisustvuje festivalskim premijerama svojih filmova u Zagrebu i u Ljubljani. Zbog toga sam rešio da mu ponudim nešto više, jedan ozbiljniji angažman, da mu poverim da održi master čas i da napravim retrospektivu njegovog dosadašnjeg stvaralaštva. Sad, ne znam, da li je presudio ovakav pristup ili je Loznica možda jednostavno želeo da upozna zemlju koja je prošla kroz političko iskustvo slično ukrajinskom, a gde su stavovi po pitanju demokratizacije države i dalje prilično oprečni. Biće u svakom slučaju interesantno družiti se s Loznicom. Pre svega, saznati na kojem je jeziku odlučio da održi svoj master čas: na ruskom ili na engleskom.

 

U okviru programske celine, Srpski tamičkarski program, biće prikazano devet najboljih domaćih dokumentarnih filmova. Kako ocenjujete ovogodišnju produkciju?

Mladen Vušurović: Izvanredna je. Ja sam oduševljen. Zaista me ispunjava radošću da mogu da konstatujem da je srpska produkcija sve uspešnija. “Šuma” i “Krš” prikazani na “Vision Du Reel”, gde se od 5.000 prijavljenih izabere samo 150 filmova –  i to isključivo svetske premijere! “Flotel Evropa” ubira nagrade na Berlinalu, na «Crossing Europe»… « Šuma » osvaja nagradu za inovativnost. Onda, nivo selekcije:  «Flotel Evropa» u programu Forum (Berlinski festival), «Srpski advokat» u Jihlavi, «Daljine» premijerno na CPH Dox u Kopenhagenu. Svi pomenuti filmovi su premijerno prikazani na najprestižnijim internacionalnim festivalima. Ovom konstatacijom ne želim, naravno, da omalovažim ostvarenja koja će svoju svetsku premijeru doživeti upravo na Beldoksu : «Jovica i njegovi zubi»,  Tanje Brzaković , «Stranac iznutra» Sonje Bertući i «Biti ili ne, Ivan Hiti» Branka Lazića. Ko zna u kakve će se festivalske visine ovi filmovi vinuti tokom svog budućeg pohoda na međunarodne smotre.

 

Tokom nastajanja festivala učestvovali ste kao osnivač, direktor, vršili selekciju filmova i bili menadžer festivala, da li možete da nam kažete u kojoj ste se ulozi najbolje osećali i zašto?

Mladen Vušurović: Najviše sam uživao kao selektor. Tada sam imao priliku da filmove gledam na bioskopskom platnu, širom planete i da razgovaram s autorima. Kako je festival rastao i razvijao se, menadžerski i organizacioni poslovi postajali su sve obimniji. Za gledanje i za uživanje u filmovima ostajalo je sve manje i manje  vremena.

Tokom jedne godine i sada posetim desetak festivala širom sveta, ali se s tugom setim svog prvog prisustva na Vision Du Reel – međunarodnom festivalu  u Nionu, u Švajcarskoj, 2006. godine. To je bio moj ponovni susret sa savremenom dokumentaristikom. Tada sam  tokom jednog festivalskog dana bio u stanju da odgledam četiri, pet i više filmova, trčeći s jedne projekcije na drugu. Danas na festivalima samo trčim s jednog sastanka na drugi, na sopstvenu žalost i razočarenje. Klatno se ponovo zaljuljalo u drugom pravcu, u pravcu poslovnog pregovaranja. Zaista bih voleo da pronađem odgovarajuću, marljivu i dovoljno kompetentnu osobu da me zameni na mestu direktora Beldoksa. Posao direktora festivala vanredno je stresan i zahtevan.

S druge strane, čini mi se da festival svake godine biva sve bolji. To me ispunjava radošću i daje mi potrebnu energiju za dalji rad.”