Mihaela je diplomirala je na Odseku za slikarstvo Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Kao stipendista Fonda za mlade talente Republike Srbije 2014. godine završila je master studije na Ecole Nationale Superieure d’Art u Nansiju, Francuska. 2015. godine završava i master studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Do sada je izlagala na velikom broju izložbi kod nas i inostranstvu, dobitnik je zvanja Umetničkog ambasadora od strane Uneskovog kluba na Sorboni (2013), a od 2014. godine članica je Udruženja likovnih umetnika Srbije.

 

Vaša izložba „Priđi bliže da ne vidiš ništa“u Galeriji Doma omladine Beograda je sačinjena od četiri serijalne celine nastale u periodu od 2014. do 2016. – kako su serijali povezani u zaokruženu celinu i šta predstavljaju? Od kojih elemenata se sastoji izložba „Priđi bliže da ne vidiš ništa“?

Mihaela Vujnović: Izložba se sastoji od tri celine koju čine slike malog formata, slike velikog formata i jedne instalacije koja se nalazi na centralnom zidu i broji preko četiri stotine akvarela ispred koje se nalazi nekoliko objekata. S obzirom na to da su svi radovi nastajali postepeno i u istom, dvogodišnjem periodu, njihova povezanost je neminovna. Suština cele postavke u Galeriji i jeste da se svi radovi sagledaju kao jedna celina, kao jedan rad. Čini mi se da bi svako izbacivanje ijednog rada uticalo na samu povezanost i čvrstinu postavke. Zajedničko svim radovima jeste da se zasnivaju na odnosu mreže i objekta; mreže kao nečeg što je striktno, organizovano, planirano, koje se poziva na svet koji nas okružuje, a koji ima svoja pravila i odavno zacrtane zakone po kojima se krećemo. Sa druge strane, objekti (oblici) teže da razruše tu savršeno uspostavljenu harmoniju mreže, odnosno sveta.

 

Imali ste priliku da izlažete na većem broju izložbi u Srbiji i inostranstvu – kakvo je Vaše mišljenje o  zainteresovanost javnosti za umetnost kod nas i drugim zemljama? Kako vidite umetničku scenu u Srbiji?

Mihaela Vujnović: Zainteresovanost javnosti je onolika koliko se i umetnik, kao pojedinac, potrudi da ona bude. U tome je i razlika kada se govori o zainteresovanosti za umetnost kod nas i u svetu. Sama činjenica da nam generacije građana odrastaju bez otvorenih muzeja je dovoljan razlog da se publika vremenom distancira od umetnosti i da ubedi samu sebe da su kulturni događaji za veoma uzak krug ljudi. Takvog razmišljanja u razvijenim zemljama nema, svako se oseća pozvanim da učestvuje i svako nalazi interesovanje da nađe učešća u umetnosti. Što se tiče same umetničke scene u Srbiji ona se svodi na nekolicinu sjajnih imena koji svoje mesto mogu pronaći bilo gde u svetu. Nažalost, većina institucionalno nije podržana, pa su čak i najvredniji prepušteni svojoj inicijativi, radu, kontaktima, pomoći prijatelja, i tako dalje. Takva situacija oduzima dragoceno vreme potrebno za rad, te se vremenom oseća nedostatak energije što kod pojedinaca, što na sceni.

 

Završili ste master studije u Nansiju, u Francuskoj 2014. godine, a takođe i master na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2015. godine. Koliko se način obrazovanja i rada razlikuje u Francuskoj i Srbiji kada je umetnost u pitanju?

Mihaela Vujnović: Umetničko obrazovanje i u Srbiji i u Francuskoj ima svoje prednosti i mane. U Francuskoj se potencira razgovor o umetnosti, razgovor o radu, eksprimentisanje, teorijsko istraživanje, dok u Srbiji toga nedostaje. Sa druge strane, u Srbiji još uvek postoji prolazak kroz konvenvionalne, spontane pejzaže, studije akta koji su produkti-refleksije nasleđenog akademskog plana rada. Mislim da je kombinacija ova dva načina obrazovanja možda najidealnije rešenje da se student umetnosti u potpunosti formira i sa fakulteta izađe spremno za pronalaženje svog mesta u svetu umetnosti.

 

Kakve reakcije i emocije biste želeli da probudite kod posetilaca koji će imati priliku da pogledaju Vašu izložbu u Galeriji Doma omladine Beograda?

Mihaela Vujnović: S obzirom na to da je izložba već u toku, imala sam prilike da razgovaram sa mnogim posetiocima. Postoje dve reakcije koje bih izdvojila jer se najčešće ponavljaju, a one su upravo one koje sam i očekivala: da je postavka pravo osveženje i da im je drago da je slikarstvo i dalje aktuelno. Drago mi je da izložbu posećuje dosta mladih ljudi, kao i oni koji tek treba da se umetnošću bave profesionalno. Posebno mi je drago što sam kroz izložbu provela i razgovarala sa nekoliko razreda „Škole za dizajn“ koju sam i sama završila i nadam se da im poseta služi kao podsticaj i motivacija za dalji rad i napredovanje.

 

Kakvi su Vam planovi u budućnosti? Šta je trenutno u fokusu Vašeg umetničkog rada?

Mihaela Vujnović: Cilj je svakako da nastavim da razvijam sebe kao i svoj umetnički rad. Drago mi je što sam upravo u Galeriji Doma omladine imala priliku da realizujem samostalnu izložbu čiji me prostor podstakao da iskoristim neke od ideja koje su se razvijale tokom vremena. U fokusu mog trenutnog umetničkog rada je repetitivnost koju pokušavam da sagledam iz različitih perspektiva. Ukratko, to bi značilo da jedan isti repetitivni rad različito reaguje u različitim izlagačkim prostorima, pri čemu upravo te razlike koristim za dalje umetničko istraživanje.