Kako biste opisali današnju alternativnu kantri scenu u odnosu na osamdesete godine prošlog veka, kada ste osnovali bend Jayhawks?

Mark Olson: Mislim da su osamdesete bile godine slušanja albuma, malih pizza-barova i “skidanja” pesama. Upravo sam pročitao da jedna od najpoznatijih mladih zvezda Amerikana muzike najpre “skenira” muzičare koji pevaju dobro, onda one koji sviraju dobro, pa potom kreira sopstvene pesme. To mi deluje kao muzika koja se pravi sa ciljem da bi zaradila, što nije dobro. Takođe, u određenim strukturama ima dosta novca, što pravi haos i ometa sposobnost mnogih ljudi da ispravno razmišljaju i grade ispravan odnos prema drugim ljudima, osećaj zajedništva. Sa druge strane, ono što je pozitivno je više mogućnosti za nastupe kao i razvijena infrastruktura, brojnost mreža i izdavača, što može da pomogne da album stigne do šire javnosti.
 

“Spokeswoman of the Bright Sun” je naziv Vašeg novog albuma koji bi trebalo da bude uskoro objavljen. Rekli ste da donosi muziku koja će govoriti o stvarima koje su se desile, podsećajući nas na doživljaje iz detinjstva, određene instrumente i ostale radosti. Možete li da nam kažete nešto više o inspiraciji za novi album, kreativnom procesu i šta možemo da očekujemo kao finalni rezultat?

Mark Olson: U pesmi Spokeswoman smo spojili jermenski kanun i gitaru sa eho efektom, što je stvorilo potpuno novi zvuk za nas. Proveli smo mesec dana u Jermeniji, i još uvek smo pod utiskom te posete. Ideja koja stoji iza pesme Spokeswoman je da uvek postoji neko ko govori i razume ono što je važno za svaku generaciju koja je živela i koja će živeti. Primer je moj život koji se dramatično promenio kada sam izgubio oca kao mladić. Tada sam bio duboko uveren da mi ne živimo u istinskoj realnosti, nego da živimo san. Takođe, snovi mogu da se učine vrlo realističnim. Jednom sam sanjao svoju baku koja mi se obratila na irskom jeziku. Ona je rođena 1912. godine na farmi u Južnoj Dakoti, a njena majka je došla iz Irske tako da je moguće da su zaista znale irski jezik. Zato sam pomislio da je to način na koji bi se Spokeswoman obratila članovima porodice – generaciji za generacijom ukazujući na ono bitno u životu i na ono što bi naša sudbina trebalo da bude.

Dok smo snimali, koristili smo moderan field rekorder i radili smo samo kompletan “tejk” tako da snimak nismo naknadno sređivali. Iako ovo može da se učini kao nevažna tehnička stvar, tokom stvaranja čitavog albuma je važna, jer prenosi osećaj prirodnosti i radosti muzike. Ako bismo koristili profesionalne alate za naknadno uređivanje snimka, album bi mogao da zvuči neprirodno, kao da ga je stvorila mašina.

 

Vaš prethodni album “Good-bye Lizelle” je objavljen 2014. godine takođe kao solo projekat. Da li Vam nekada nedostaje rad sa bendom?

Mark Olson: Morao sam da pronađem sopstveni put stvaranja muzike, odlaska na turneje i kako biti muzičar. Bilo je jako čudno i teško biti deo muzičkog biznisa, pisati pesme i to lične, a onda donositi važne poslovne odluke koje su protiv tvog načina života i razmišljanja. Ja sam, na primer, protiv velikih tuneja sa ogromnim autobusima i preteranog trošenja novca na snimanje albuma. Nehumano je trošiti sav taj novac na vozikanje u ogromnim mašinama koje riču kao u ružnom snu – tako sam oduvek mislio. Zalažem se za javni prevoz, ulična kola i pešačenje. Volim da osluškujem tišinu i da se krećem na staromodan način koji nije bučan. Što se tiče ostalih rokera, oni vole sve suprotno što i rade u velikim količinama. Svako mora da pronađe svoj put. Moraš biti iskren prema sebi ili će stvari postati teške.

 

S obzirom na to da ste bili član različitih muzičkih sastava, a uz to imate i solo karijeru, koja je razlika u kreativnom procesu kada stvarate sami i kada stvarate sa nekim?

Mark Olson: Sada radim sa Ingun, mojom suprugom. Harmonijsko pevanje je zastupljeno u svim našim pesmama. Višeglasje me zanima od kad sam počeo da stvaram muziku. Bluegrass, kantri i rani rok Everly Brosa and Beatlesa, kao važan element imaju harmonijsko pevanje. Dvoglasno pevanje može da bude veoma lepo i moćno. Ingun je rođeni muzičar i vrlo talentovan pevač. Kada smo otišli u Jermeniju, rekli su nam da njihova narodna muzika nije višeglasna, već unisona. Naučili smo jednu od njihovih narodnih pesama i otpevali im u dvoglasu – gledali su nas čudno i zato smo posle toga pevali samo unisono dok smo bili u Jermeniji. Sada na našem albumu kombinujemo harmonije i unisono pevanje što je jako uzbudljivo i zanimljivo. Raditi sam na pesmi je važno jer provodiš vreme u vrsti stvaralačke meditacije i to mi se dopada. Onda se uključuje Ingun i tada zajedno isprobavamo svakakve nove delove, prelaze itd. Pisanje pesama je u stvari topao i uzbudljiv način slavljenja života, prijateljstva i životnih iskustava.

Šta je ono najvažnije za Vaše stvaralaštvo i inspiraciju?

Mark Olson:  Mislim da su mi u pisanju pesama najvažnije ideje i način razmišljanja na koje me inspiriše moja porodice. To je izvor sa kojeg se uvek napajam i koji čini da se ponovo osetim živim.

 
Šta možemo da očekujemo na vašem koncertu u Beogradu 28. jula?

Mark Olson: Mi smo duo sa četiri različitih instrumenata – električna gitara, dulcimer, kanun i đembe. Izvodimo različite pesme koje potiču iz svih perioda mog života. Uživajte!