Okvir njenog istraživanja nije naučni i teorijski, već duboko lični, u kojem ona postavlja sebe kao uzorak koji propituje. Neposredni pristup temi izrodio je nenametljiv ambijentalni prostor koji daje mogućnost da se odluta u nove tokove promišljanja, bez namere da se pruže konačni odgovori i gotova rešenja. ’’Klaud’’ je liričnost u koju zaranjamo zarad samog putovanja ili novih uvida.

 

 

Do kakvih ste saznanja došli tokom istraživačkog procesa na temu pamćenja?

Koji sve činioci utiču na mehanizme na osnovu kojih vršimo selekciju proživljenog, dajemo im vrednosna značenja i u konačnici povezujemo u širi kontekst?

Marija Urošević: Ovaj proces je počeo davno, pre nego što sam i shvatila da se dešava. Bilo je to još na fakultetu, kada sam studirajući vajarstvo, zapravo studirala sebe i radila na izgradnji svoje ličnosti. Tada sam shvatila da je život putovanje tokom kojeg mnogo toga dobijamo, ali i gubimo. Uvek mi je bilo zanimljivo da se zapitam šta bi bilo da je bilo ko od nas krenuo drugim putem. Ali eto, stvari su takve na osnovu toga koje puteve biramo. Moja mama na primer, nije imala sreće kada je birala svoje puteve, i na tom putu se desilo to da se ona razbolela. Degenerativna bolest mozga. Znači, gubitak pamćenja, gubitak ličnosti. Smrt pre smrti. Tada sam bila na završnoj godini fakulteta i, kroz crtež i skulpturu sam rešila da taj put što lakše prebrodim, a da usput ispitam o čemu se tu radi, i da li i kada zapravo umiremo.

 

 

Mislim da na nas najjači utisak ostavljaju događaji koji su se odigrali na raskrsnicama, tamo gde smo, svesno ili nesvesno, birali kuda da pođemo. Kada smo menjali pravac kretanja. Ukoliko znamo odakle smo krenuli i ukoliko usput to ne zaboravimo, utoliko smo bolji ljudi kad, konačno, dođemo do kraja puta. Ukoliko nas bolest ne natera da to zaboravimo. U tom slučaju se ne važi. Računa se samo ona deonica puta na kojoj smo bili prisebni. Mada, postoje deonice, takozvane rupe, da ne kažem depresije, u koje može da se upadne vrlo lako, a iz kojih se jako teško izlazi. Što duže potiskujemo problem i činjenicu da smo zaglibili, to se dublje uvaljujemo. A tamo je mrak, znate, a u mraku svega ima. Tako, moramo biti svesni činjenice da smo u rupi i da moramo da iskopamo put za izlaz. I da usput ne slušamo razne misli koje nam padaju na pamet jer su one u mraku, obojene isključivo crno. Ko ima sreće, pri površini ga dočekaju prijatelji i pomognu mu da se lakše izvuče. I tek onda možeš da nastaviš put, svestan da si izbunario dosta materijala, od koga, kad se iznese na videlo – mogu da se naprave razna čuda.

Dakle, selekciju pravimo na osnovu toga kako nam je na tom putu bilo. Da li smo bili bolesni, srećni, istraumirani, zaljubljeni, inspirisani… Pamtimo samo ključne stvari jer prosto nema mesta za sve. Zapamćeno se zipuje, menja, gužva i prilagođava sadašnjem trenutku. Sve mora imati smisla i mora postojati neki red. Zato se naše baze podataka stalno revidiraju i čiste. Sve do kraja, kad sve mora da bude izbrisano. Preporučljivo je da se sećanja čuvaju na raznim mestima, a ne samo u glavi. Zato postoji umetnost.

 

 

Kroz crteže ’’Legende’’ i glinene ploče ’’Gde sam bila, šta sam radila’’ stavljate na ispit sopstveno pamćenje, vođeni idejom za što potpunijom rekonstrukcijom događaja. Zauzimajući ulogu arheologa otvarate nam neočekivano drugačiji, kontemplativni pristup prošlosti.

Kako su nastali navedeni radovi i čega su oni zapravo svedoci?

Marija Urošević: Rad ’’Legende’’ nastao je na poslednjoj godini faklulteta. To je bio ujedno i moj poslednji ispit na master studijama.  Arhivski postupak u sklopu istorije umetnosti, kod dragog profesora Nikole Šuice, bez koga se ništa od ovoga ne bi desilo jer je upravo on taj koji mi je ukazao na kvalitet i perspektivu mog rada. Dakle, imali smo zadatak da uđemo u arhivski postupak, a ja, ne znajući šta bih mogla da arhiviram, i u strahu da sve zaboravim pre nego što zauvek odem, odlučim da arhiviram sećanja. Takva kakva su, svesna toga da možda samu sebe obmanjujem.

’’Gde sam bila, šta sam radila’’ su nastale u jednoj radionici na Novom Beogradu, dok sam šmirglala 3D printove za neku svemirsku stanicu. Tada su nastale u mojoj glavi, pa sam ih stavila na papir kada sam konkurisala za termin za izložbu. Napravila sam ih pred ovu izložbu, i one su tačan prikaz mojih skorašnjih kretanja, ali bez pisanih legendi sa strane. I već sada hvatam sebe da ne mogu da se setim gde sam to bila i šta sam radila na dve od devet tablica. Trebalo je da zapišem.

 

 

Težeći rekonstrukciji prošlosti primenjujući kriterijum uklapanja što verodostojnijih sećanja svedoci smo koliko je ono uslovljeno i ličnim, emotivnim i karakternim sklopom naše ličnosti.

Šta god da zabeležimo, bilo da je u pitanju sećanje u formi pisma ’’Voz, Jelenina i moja verzija’’ ili činjenice u formi skulpture ’’Glinene tablice’’, to je jedan od segmenata prošlosti koji je u velikoj meri obojen i sadašnjim trenutkom.

Šta biste mogli da nam kažete o korelaciji vremena, prostora i pamćenja?

Marija Urošević: Čini mi se da, svaki put kada se sećamo, sećanje se menja i poprima onakav sadržaj kakav nam je logičan u sadašnjem trenutku. Sećanja su, dakle, varljivi, ali važni produkti naših misli i služe našem lakšem prolasku kroz trenutne životne puteve. Takođe, prisećanje je najbolji način da se povežete sa ljudima oko sebe. Proživite nešto zajedno, a onda se, dosta kasnije setite toga i vaša veza postane čvršća. Sećanja su nalik mostovima koje prelazimo radi lakše komunikacije sa drugima.

 

 

Priče iz voza, Jelenina i moja, govore o tome da nas dve zapravo nemamo pojma šta se tamo stvarno desilo, jer danas, 13 godina kasnije, meni njena verzija deluje bliže istini. Sa druge strane, moja verzija je njoj uverljivija. Ali, činjenica je da su se ta sećanja izmenila i da su i dalje sklona promeni.

Glinene tablice sam napravila jednog dana kada mi je jako nedostajalo da se čujem sa mamom. Ona tada već nije mogla da komunicira kao nekad, tako da mi je ta želja ostala neispunjena. Onda sam se setila kako smo se nekad dopisivale i kako ja sad nemam ni jednu jedinu poruku od nje. Pa sam, brže – bolje uzela da prepisujem neke druge poruke koje imam u telefonu. Ali sam to prepisivala na glinene tablice, iglom, jako pažnjivo, svesna činjenice da to nema nekog velikog smisla jer će sve ionako da se raspadne.

 

 

Centralni segment postavke su ’’Memorijske stanice’’, zvučne instalacije koje nas izmeštaju iz sadašnjosti u segmente prošlosti, uvlačeći nas bukvalno i simbolički u zonu oblaka.

Šta za Vas predstavlja bitisanje u sferi oblaka?

Nadomak sveobuhvatnog, možemo postaviti pitanje, da li je važniji cilj ili samo putovanje do njega?

Marija Urošević: Ukoliko izuzmemo moju zaljubljivu prirodu i gledanje kroz ružičasti filter svega oko sebe, bitisanje u sferi oblaka bi bilo življenje u momentu dok je jedan deo tebe tamo negde – u oblacima. To vam je kao  gledanje kroz zamagljene naočare. Pošto tako ništa živo ne možeš da vidiš, ne preostaje ti ništa drugo osim da se sećaš i da preispituješ sebe i svoje postupke.

 

 

Kao što sam gore već pomenula, putovanje do cilja je smisao svega. Ciljevi su ustvari usputne stanice na kojima kupimo neophodnu snagu za nastavak puta. Znate, nisam ja bez veze na Instagramu Super Marija. Kao i Super Mario, idem nekim putem, prevazilazim prepreke, skupljam poene i svesna sam činjenice da u svakom trenutku igrica može da dođe do kraja. Zato idem polako, mislim mnogo, volim još više. Pamtim, zaboravljam i više od svega, osećam zahvalnost što imam sreću da sam na pravom putu i što na tom putu imam porodicu i prijatelje bez kojih ni ’’Klauda’’ ni svega ostalog ne bi bilo.

Ovo putovanje vidim kao neku kružnu putanju. Počelo je bolešću, završilo se onako kako se sve završava. Krug je sada potpun i formira bazu na kojoj mogu da počnem da stvaram dela koja će manje da bole, a u kojima ću moći da iskoristim vajarski dar koji posedujem. Podaren mi je, a moj je posao da nastavim da ga usavršavam i delim sa svetom.

 

 

Fotografije: Marta Marković