Foto Stanislav Milojković

Sadržajne misaone procese uzrokovane senzibilnom prirodom koja snažno reaguje na uticaje i podsticaje iz okruženja, autor pokušava da sažme i iznese kroz likovne objekte. Umetnost kao sredstvo izražavanja u Lukinom slučaju doprinosi da se od mnogostrukosti i apstraktnosti stigne do direktnog predočavanja suštine. Kroz format i teme radova dat nam je uvid u umetnikov pogled na svet, a kroz kritički pristup približen njegov sistem vrednosti.

Luka Marjanović svojim spektrom interesovanja i načinom razmišljanja kao da pripada nekim starijim generacijama. Njegov likovni jezik je sasvim u skladu sa pojavom i kao takav jeste dragocen pojedinac koji povezuje udaljene generacije, a samim tim i nekadašnji sa savremenim sistemom vrednosti i dominantnim ili, bolje rečeno, nametnutim stilom življenja.

Poruke koje nam Marjanović šalje ne mogu biti direktnije ponuđene, terajući nas da usporimo, da omađijani ostanemo ispred drečećih platna, ne bi li ono šta nam je prisutno na površini misaonih procesa produbili dodatnim kritičkim i samokritičkim osvrtom na trenutak u kojem se nalazimo ili ne.

Šta biste sve mogli da svrstate pod pojam nevolje i pojam raja?

Luka Marjanović: Rekao bih da bi oba pojma trebalo uzeti sa određenom dozom sarkazma, jer ako ih postavimo upravo tako, kao moje kritičko mišljenje vezano za svet koji nas okružuje, onda dobijamo jasniju sliku šta se dešava trenutno u svetu. A to je beskrupulozna jurnjava za lajkovima i samopromocijom. Nešto što je stvoreno kao pomoćno sredstvo u ljudskim životima, postaje simbol naših dostignuća, i u velikoj meri većini donosi materijalnu sigurnost, tj. novac.

Živimo u svetu kojim se upravlja tako što se ubija individualizam i sve ono što ljude čini posebnim i unikatnim. Ovde pratimo njihove nevolje u predelima koji samo donekle podsećaju na naš svet. Oni se nalaze u paradoksalnim situacijama. De-evolucijom su izgubili određene delove tela, a očigledno i alate za samostalno rasuđivanje, što vidimo u nedostatku očiju, koje su ogledalo duha još od srednjovekovnog slikarstva. Ovo je, u stvari, kritika popularnog trenda u kojem je ljudima zabranjeno da misle svojom glavom, gde je plitkoumnost i poslušnost vrlina… a moje slike su pogled na konsekvence tog robovlasničkog mentaliteta. U prevodu „biće lepo.. ali po koju cenu?“. Nažalost, danas deluje da taj opšti komfor nema cenu ili što bi amerikanci rekli „It’s priceless“. A to je već ozbiljan sunovrat društva.

Vaša postavka ima naraciju, ona nije hronološka i vremenski determinisana. Ono što vidimo jesu izvesni isečci iz realnosti, ali i moguće vizije budućnosti. Recite nam po koju reč o svakom radu, koji događaj ili situacija su inicirali njihovo nastajanje?

Luka Marjanović: Upravo tako, nema hronološki i vremenski koncept, jer lično smatram da je ovakva geneza duhovnosti zapravo oduvek prisutna. Uvek je postojala „komercijala“ i „underground“, što je i dobro da bi se odvojilo žito od kukolja, samo, nažalost, danas deluje da je taj lakoumni neukus romantizovan od strane svih vodećih grupa, pa se više ne zna šta je šta, tj. upoređuje se neuporedivo i poistovećuje se ono pravo sa „pozerskim“.

U suštini, ne radim sliku po sliku, već imam unapred osmišljen koncept kako tematski tako i vizuelni. Mogao bih da kažem da je punk muzika, kao i određene pesme koje slušam, jedan od glavnih uticaja kada pričamo o odabiru scena koje će se nalaziti na platnima, pa i nazivima određenih slika.

 

Koji stvaraoci su nepobitno uticali na Vaš rad i koga biste izdvojili kao pojavu koja odgovara Vašem senzibilitetu?

Luka Marjanović: Odrastao sam na modernoj umetnosti, kompjuteru, televiziji i punk muzici, to je vrsta edukacije za koju mi nikad nije bilo mrsko da budem njen deo. Upravo iz tih nekoliko uzora se može reći da sam izvukao konačni vizuelni jezik. Ukoliko čoveka čini odelo, onda moje slike čine neke svedene noseće forme kojima se suprotstavlja osećaj za detalje kao odraz sistema vrednosti savremenog doba.

Što se tiče konkretnih uzora, tu su pop art velikani kao što su Paul Wesselman, Andy Warhol, Roy Lichtenstein, na domaćoj sceni izdvojio bih Vlastimira „Volcano“ Mikića i Boru Iljovskog kao meni najdraže stvaraoce, pod tim mislim i vizuelno i filozofski.

 

Kako biste voleli da izgleda naš svet?

Luka Marjanović: Voleo bih da se svet ugleda na prirodu u nekom suštinskom smislu, da se zakoni i vladajući stavovi nameću prirodno, a ne veštački, na silu. Deluje da nismo mnogo odmakli od čeličnog lanca, samo danas ni ne znamo da smo okovani… A to je, po meni, još surovije.

Koji su ključni problemi Vaše generacije i šta je ono čega najviše nedostaje, u smislu međusobnih odnosa, sadržaja, ideja, zajedničkih imenitelja?

Luka Marjanović: Mislim da sam, u neku ruku, svojevoljno izmešten iz tokova svoje generacije. Kultura je neki osnovni problem, ali pod tim mislim na malo šire značenje reči „kultura“. Mislim na kulturu slušanja muzike, kulturu gledanja slika, kulturu razmišljanja, nešto što zapravo čini jednu individuu koja slobodno misli. Način na koji konzumiramo umetnost u ovom momentu je katastrofalan, iz svega toga dolazimo do situacije da je neko ko se bavi pečenjem na pijaci duhovniji od nekoga ko se bavi umetnošću, ali nema priliku, a ni platformu da postane „neko“. Danas, koliko je neko popularan ili uspešan zavisi od kompromisa koje je morao da podnese, a ne od toga koliko je zapravo dobar u svom poslu, a pritom pričamo o globalnom problemu, a ne samo o problemu u umetnosti.

Verovatno je ovo nešto što se oduvek dešavalo, ali nesumnjivo da danas dobija neke astronomske razmere, do te mere da su neki ljudi „prognani“ u svim delovima društva, dok su drugi na jedan ili dva „klika“ od umiranja.

Za kraj razgovora?

Luka Marjanović: Sve što sam imao da kažem ja sam naslikao. Neka bude poslednji rad koji sam uradio „A FINGER TO THE LAND OF THE CHAINS“ odjavna špica mog trenutnog stvaralaštva.