Foto Stanislav Milojković

Luka Jendrišek je dosledan sebi, svojim izborima, dovoljno intuitivan i u skladu sa tim i promišljen. Vešto i inovativno se koristi klasičnom tehnikom i motivima, ali nezaobilazi ni mogućnosti koje pružaju i nove tehnologije. U svemu navedenom leži snaga i efekat autorovog likovnog jezika. Suprotno raskoši baroka, kod Luke je manje više, likovni elementi, kolorit, kompozicije, kadrovi, simbolika motiva, su sredstva za dostizanje suštine, ličnog učitavanja i intenzivnijeg doživljaja posmatrača. Izvesna teskoba, krajnosti, neizvesnosti zrače iz platna, istovremeno odražavajući okolnosti i atmosferu koje boje i naše savremeno življenje.

Luka Jendrišek, radove nastale tokom nekoliko godina svog stvaralaštva, objedinjuje u idejnu celinu, postavljajući sebi i istovremeno posmatraču pitanje smisla. Smisao kao ideja vodilja, motivacija i energija koje nas pokreću na delovanje, kao okvir za sveobuhvatniji vid postojanja. O svemu tome je naširoko pisao Viktor Frankl, osnivač logoterapije, odnosno terapije smislom, neurolog i psihijatar, među čijim knjigama je verovatno najpoznatija „U potrazi za smislom“.

Izložba „Amor fati“ je primer materijalizovanja jednog unutrašnjeg procesa koji je ujedno i odraz okruženja, društva kojeg smo deo kao pojedinci. Sa umetnikom ćemo popričati nadalje o njegovom umetničkom i ličnom procesu i kako je u svemu došao do zadovoljavajućeg ili barem umirujućeg zaključka.

Sama postavka ima i druge slojeve, kada bismo je poredili sa hramom, jer nas na to navode motivi slika, ona ima svoje niše sa zasebnim sadržajem. Predlošci iz istorije umetnosti i ikonografski simboli su dati u novom kontekstu i otvaraju prostor za različite doživljaje spram senzibiliteta i lične pozicije posmatrača. Pored likovnog doprinosa, izložba je značajna jer se bavi temama od značaja.

 

Kako se nosite sa apsurdnošću sveta?

Luka Jendrišek: Već dugo učim samog sebe kako da budem nemi posmatrač. To znači da spoznam svoj realan doseg kao i da prihvatim stvari na koje ne mogu da utičem. Izbor da verujem u to da sve što se dešava vodi nečemu smislenom, ali trenutno neshvatljivom, je ono što mi pomaže da prebrodim paradoks u kome živimo. Decenije apsurda kroz koje naša zemlja prolazi su očigledno, i nažalost, bile nužne za buđenje društva, a vreme će pokazati šta će ono iznedriti.

Kako pronalazite svoj smisao i da li verujete u moć pojedinca?

Luka Jendrišek:  Smisao pronalazim u verovanju u život, uprkos svemu. Isto tako verujem da u svakom od nas leži moć da sopstvenim ponašanjem, a ne samo rečima, ukažemo drugima kako da učinimo naše blisko okruženje boljim, što će se neminovno proširiti i izvan našeg kruga. Društvo i pojedinac su u dijalektičkom odnosu koji nije isključiv.

Da bismo produbili priču, bilo bi zanimljivo da nam ispričate nešto o svakom pojedinačnom radu. Odakle su preuzeti predlošci (za one koji to imaju), sa kojim razlogom, u kom kontekstu, šta su za Vas značili? Kako su nastala dva velika rada „Europa“ i „Povremene smetnje“?

Luka Jendrišek: Ukratko, diptih “Povremene smetnje” je prva uljana slika velikog formata koju sam uradio davne 2017. Njena suština jeste u tom naglom presecanju i sudaru dva kadra koji nekako čudno funkcionišu zajedno. Taj presek se može povezati sa rascepima na trbuhu ili mušmulama, a ono što me je tada privuklo mušmulama je upravo njihova priroda; njihova zrelost koja je ujedno i njihova trulež. Osim čudnog oblika i osobina, njihovo značenje se povezuje sa razvratom, prostitucijom i nemaštinom. Jednom sam naišao na definiciju njihovog značenja koja u bukvalnom prevodu znači „bogatstvo koje je izgubljeno i pre nego što je stečeno”.

Suprotno od diptiha „Povremene smetnje”, „Europa” je jedna klasična, ali veoma dinamična kompozicija mrtve prirode. U prvom planu su dva metalna, crna tanjira sa ljudskim stopalom, i grožđem na stolnjaku, kao i crna vaza, sa dva crna božura; u našoj kulturi se paran broj cvetova ostavlja mrtvima na njihovim grobovima. Za mene ona predstavlja neku vrstu reference na stanje društva, kako na globalnom tako i na lokalnom nivou. Kontrast između prvog plana, i apstraktne pozadine koja nalikuje promenljivom nebu, za mene znači večno prepiranje između pesimizma i optimizma. Ime je dobila pre svega po istoimenom EP-u i kompoziciji našeg muzičkog dua Tapan, ali i po slikarskom žanru evropske mrtve prirode, popularnom u 16. i 17. veku. Taj žanr je poznat po raskošnim simboličkim kompozicijama koji je nastao kao odgovor na reformisanu protestantsku crkvu u predelima nizozemlja. Kako je crkva zbog te reforme izgubila status glavnog poručioca, rastuća srednja klasa trgovaca je zauzela mesto pokrovitelja slikara.

Na izložbi je prikazan i rad „7 suza” koji se oslanja na moje zvanično zvanje a to je master likovni umetnik – grafičar. To je poliptih od 7 zasebnih panela izvedenih u digitalnoj štampi, akrilu, ulju i lakovima. Kroz tih 7 panela, identičnog predloška prema detalju sa Belinijeve slike, jedna suza se spušta niz obraz Marije Magdalene. Ta suza je teško uočljiva kako bi uvukla posmatrača u samo delo, i ujedno uvela ga u proces i trajanje rasterećenja, bilo da je u pitanju tuga ili neko drugo osećanje. On za mene predstavlja neku vrstu ličnog lamenta.

„Da li povređuješ, da li pomažeš?” je rad malog formata. Ime je dobio po istoimenom radu Nadežde Kirćanski (Are you helping, are you hurting?), koji je ona imenovala po jednom natpisu na zidu u jednoj ulici iz Njujorka. Predložak je detalj sa slike belgijskog slikara Rohiera van der Vejdena (Rogier van der Weyden). U pitanju su dve stigmatizovane šake iz čijih rana, koje krvare, izrastaju pupoljci.

Poslednja slika na postavci, pod radnim nazivom „Čudnije od nežnosti” je rad koji ujedno predstavlja završnicu dosadašnjih radova, i početak nove serije na kojoj trenutno radim. U pitanju je prikaz mišićave, gole muške figure koja u naručiju drži dete. Slika je nastala po uzoru na rimsku kopiju iz drugog veka, Silenusa sa bebom Dionisom. Za kraj bih dodao da ona, na neki način, za mene koketira između neuobičajene očinske brižnosti i nečeg zlosutnog, Kronskog…

Vaš lični umetnički jezik je upečatljiv zbog specifičnog kadriranja, uklapanja motiva, kolorita koji je dosta taman, ali istovremeno intenzivan i živ. Kako razvijate svoju tehniku, šta smatrate njenim specifičnostima i odakle prelaz sa grafike na uljano slikarstvo?

Luka Jendrišek: Moje slikarstvo je relativno spor i metodičan proces koji zahteva vreme i sistematičnost. Sastoji se iz nekoliko različitih procesa koje koristim naizmenično u zavisnosti od slike do slike, ali je redosled inicijalno sledeći: prvo na čemu radim je što detaljniji crtež i podslika, potom slede međuslojevi bojenih premaza preko cele slike, kao glazure. Bilo da se ispod njih nalaze crno-beli ili slojevi u boji, oni slici daju dubinu i gamu. Zatim islikavanjem preko tih premaza definišem formu dalje, izvlačim detalje i slično. Nekad se vraćam na prethodne korake u zavisnosti od toga koliko grešaka napravim, i koliko sam zadovoljan rezultatima. Rekao bih da je osnovna karakteristika mog postupka to da se trudim da najčešće radim od tamnog bojenog sloja ka svetlom; poput meco tinte – štamparske tehnike u kojoj se svetline dobijaju naknadnim glačanjem ploče sa koje se štampa, samo što u slikarstvu svetline dobijam četkom, postepenim naslojavanjem svetlih tonova. Poput ikonopisa. Sve to doprinosi toj živosti forme.

Prelaz sa grafike na slikarstvo se desio sasvim neočekivano, tokom 2016., zahvaljujući Biljani Đurđević, koja nam je tokom studija približila ne samo savremeno slikarstvo već i savremeno stvaralaštvo uopšte. Moj mentor, Vladimir Milanović, je prepoznao moja interesovanja i dao mi je slobodu da se posvetim i slikarstvu, na čemu sam mu neizmerno zahvalan.

Za kraj, recite nam nešto više o svom Amor fatiju?

Luka Jendrišek: Kao što sam spomenuo ranije, smisao pronalazim u verovanju u život, uprkos svemu. Kako Amor fati, ili ljubav prema sudbini, zahteva od nas da prigrlimo i ono loše i ono dobro što nam svakodnevnica donosi, on za mene znači pre svega poverenje u proces i istrajnost.