Za Lenu Jovanović možemo reći da je izrazito intuitivan stvaralac, kod koje forma prati suštinu, a ona je bogat i neiscrpan unutrašnji svet čoveka, sa svim njegovim kreativnim potencijalima, ali i strepnjama, emocijama i doživljajima. Zato, svaki sledeći stvaralački period za umetnicu predstavlja i novi i drugačiji iskorak u njenom životu, kao umetnice i ljudskog bića.

Izložba „Prostiranja“ predstavlja inovaciju u načinu korišćenja materijala, tretiranju skulpture kao „otiska“, isticanju svih onih karakteristika koje stoje nasuprot masivnosti, monumentalnosti, prodiranja u prostor, čvrstine, potrebe za fizičkim dodirom. U prostoru „Prostiranja“ možete stajati u mestu i ipak se kretati, kroz reakciju na značenja koja kao impulsi dopiru iz radova. Tu se susreću svetovi kroz prostiranja koja ostaju neuhvatljiva, ali ipak duboko osećajna.

 

Kakve su se sve promene desile u Vašem dosadašnjem umetničkom izrazu? Šta je karakterisalo neke ranije cikluse radova, a šta Vam je danas važno u stvaralaštvu?

Lena Jovanović: Kada kažete cikluse radova, verovatno mislite na zaokružene serije koje se pojedinačno bave određenim fenomenima kroz materijale. Ja se i dalje nisam stabilizovala u izrazu, ako tako posmatramo stvari. Nemam serije radova, već radovi iz različitih perioda dele neke porodične sličnosti, a svi otpočinju prilično ishitreno, kao odgovor na neki trenutni stimulans. Ono što je možda svojstveno radovima sa ove izložbe je što sam ih pustila da sačekaju neko vreme pre nego se pojave na postavci, zajedno, pa se može govoriti o celini više nego ranije. Nisu oni duže ili drugačije promišljani od prethodnih, samo nisam bila nestrpljiva da ih izvedem dok se nisu pokrpili zajedno. Obično što na um to na drum, pa tu bude svega, od crteža šminkom do kaveza s vunom, onako – buvljački, ne deluju koherentno, kao iz iste ruke, već pre kao neka revijalna smotra različitih autora. Ovoga puta sam se iskontrolisala bar što se tiče prezentacije. To je novo, i važno.

 

Kako je došlo do tog suptilnog prelaza sa izrazito materijalnog u skulpturi na ono što bi bili njegovi „prateći“ elementi?

Lena Jovanović: Smetaju mi sopstvene skulpture! Neke su na ormarima, neke pod krevetom, po ćoškovima. Veće komade držim kod prijateljice u garaži, ono što može da stoji napolju ispred garaže… Koliko god da sam uživala dok sam ih radila, ono što je trebalo ili moglo tada da se desi je završeno, i sad su to nekakvi problemi, predmeti nejasnog statusa. Prethodna izložba u galeriji SULUJ je bila izložba crteža urađenih na zidu galerije koji su po okončanju termina prekrečeni i baš je bilo dobro doći kući bez prtljaga koji ne znaš gde ćeš da smestiš. To jesu tehničke stvari, ali post faktum utiču na doživljaj sopstvene prakse. Zato sam počela da cenim te nematerijalne pojavnosti, ako se o nematerijanom može govoriti u skulpturi. Koncentrisala sam se na one aspekte, i istakla ih, koji neće naknadno biti zahvaćeni ovim dosadnim i prizemnim poteškoćama koje kaljaju ukupni doživljaj predmeta. To jest naterala sam sebe da o radovima mislim kroz nematerijalno, kako mi ni njihova materijalnost ne bi nekada promenila odnos prema njima. Ne znam kako da to bolje objasnim, to je otprilike isto kao kada imate prijatelja koji stalno kasni i to vas nervira… ali lepo peva. I onda vi samo odlučite da ne mislite o njemu kao o onome koji kasni, već o onome ko divno peva, i sve bude u redu, bez obzira što je to ista osoba. Eto ta nematerijalnost na koju sam obratila pažnju meni pomaže da nastavim da volim i materijalnost. Što bi rekli na reklami, glupo zvuči – ali deluje.

 

Vaši radovi funkcionišu na više različitih nivoa i time ostavljaju prostor za dalja vizuelna tumačenja nematerijalnog (oset, osećanje, doživljaj, utisak, sećanje, iskustvo…). Da li ćete nastaviti da eksperimentišete dalje u ovom pravcu ili Vam je ova izložba otvorila ideje za drugačije nadgradnje u domenu zvuka, svetla, načina obrade materijala?

Lena Jovanović:  Svaka intervencija otvara nova polja. Ne mogu da predvidim kako će ova izložba uticati na nove forme izražavanja, osim da kažem da mi je svedenost ove postavke u odnosu na prethodne svaštarske prijala, i da će me verovatno ohrabriti da kroz forme u kojima se nisam do sada javno izražavala prikažem ono što me dotiče. Već neko vreme razmišljam o filmu i fotografiji kao sredstvu da se dočara onaj letnji, lenji, popodnevni i dremljivi privid stvarnosti. Pa onda računam – koga to interesuje, a opet, evo – niko se nije pobunio posmatrajući senke plastičnih deformisanih niti, pa možda bi nekom prijalo i ovo da sretne. U tom smislu, da naizgled obične stvari mogu dopreti do posmatrača, ova izložba mi je pokazala da se vredi potruditi i te, uopšteno nebitne pojave, ipak uvažiti i istražiti.

 

Sa kojim umetnicima možete da se povežete i ko je najviše uticao na Vaše promišljanje umetnosti?

Lena Jovanović: Ne bih mogla da odgovorim na ovo pitanje izlistavanjem imena i prezimena… Sve zavisi od trenutnog raspoloženja, nekada mi odjednom prija da gledam npr. Matisa, i čini mi se kao da prvi put vidim neka njegova dela na koja ranije apsolutno nisam reagovala, ili razmišljam o Kapuru, i njegovoj upotrebi crne – ne toliko o konkretnim objektima koje je zamračio, već o samoj ideji te duboko crne boje (vantablack) koja ne reflektuje svetlost i otežava sagledavanje forme, ta lažljivost samog materijala me intrigira više od konkretne primene u okviru njegovog opusa. Na ovu izložbu je najviše uticao rad Gere Urkoma koji sam relativno skoro imala prilike da vidim u okviru postavke Gospodarstvo uma: Miodrag B. Protić u legatu Čolaković. U pitanju je rad Šest minuta kretanja sata snimljeno na kseroksu, gde je prikazan vremenski period od tih nekoliko minuta rada jedne mašine, snimljen drugom mašinom. Ono što je predstavljeno – serija gotovo identičnih kopija satnih mehanizama, s malim pomerajima tokom tih 6 minuta rada, nije vizuelno uzbudljivo koliko priča koja prati sudbinu tog rada koji je jedva otkupljen za kolekciju MSUB, jer je naslućena efemerna priroda samih otisaka koji vremenom blede, pa se prilikom otkupa raspravljalo vredi li kolekcionirati nešto što je podložno propadanju. U pitanju su sedamdesete… Taj pokušaj mehaničkog beleženja prolaska vremena, koji će isto to vreme izbrisati, eto to mi se učinilo zanimljivim, pa sam u radu sa plutajućim brojčanikom koji se polako ali sigurno razlaže u vodi, pokušala da vreme, to jest insistiranje na hronologiji prikažem još krhkijim, i na koncu, beznačajnijim u odnosu na događaje. Ima stvari koje su nam značajne pa kadgod nastupile, da li juče u 12:10 ili nekog drugog dana u 9:30, to često nije od krucijalne važnosti ako gledamo širu sliku. Hoću da kažem, ima nekih trenutaka koji nas obeleže, pa ma koliko trajali ili kada se desili. Nije važno ni njihovo trajanje ni tačka na vremenskoj liniji, već snaga utiska i potencijal za promene u mišljenju sveta koji nas okružuje.

 

Vezivna nit izložbene celine koju čini pet radova jeste odnos pojmova vremena, traga, trajanja, granica, percepcije. Vi ste veoma uspešno povezali u celinu naizgled veoma različite radove. Oni se međusobno prepliću, nadopunjavajući bogatstvo značenja koje nose. Šta Vam je iskustvo takvog promišljanja donelo?

 Lena Jovanović:  Ruku na srce, ovi radovi su se prvi put susreli u okviru postavke u Galeriji DOB, i posledice njihovih preplitanja tek treba da se pokažu, bez obzira na pretpostavljena međudelovanja. Nije mi se to gledanje još uvek sleglo da bih mogla da kažem čime rezultira.

 

Šta su najveće prepreke u Vašem stvaralaštvu i šta biste voleli da može da se promeni?

Lena Jovanović: Prepreke… naravno – novac. Bilo bi baš baš interesantno kada bih mogla da obezbedim atelje i da jednostavno odem i kupim šta mislim da mi je potrebno u tom trenutku za izvođenje nekog rada. Pa se pokaže da nije najbolje rešenje, pa odem i nabavim nešto drugo što više odgovara. Govorim o mogućnosti eksperimentisanja, ne samo o nekoj ceni produkcije konkretnog rada. To bi bilo sjajno, i onda bih mogla da „otključam“ iduće prepreke. Za sada sam na ovoj bazičnoj – nogolomnoj.

 

Za kraj: jedan film, poruka; šta primećujete, šta Vas nasmeje; šta za Vas znače praznici i u šta najčešće zurite?

Lena Jovanović: Zurim u prazno, kako se najpravilnije i zuri. Volim da posmatram ljude dok rade nešto u čemu uživaju, vidi se ta sveukupna koncentracija energije na njima. Trenutno me najviše zasmejava moj sin Jovan sa svojim drugarima, divno je gledati kako se oni ushićuju novim saznanjima, i kako nekada mogu biti izmešteni iz realnosti ti dečiji pogledi na svet. Praznici su ovih godina večita borba da se Jovanu održi iluzija čudesnosti i izuzetnosti nekakvih propisanih trenutaka, pa na kraju sa njim i mi uzrastom odrasliji u tu magiju poverujemo. Eto, pade mi na pamet sada jedan Troelov film koji sam davno gledala na FEST-u, gotovo sam ga u celosti zaboravila – u svakom slučaju film se zove Everlasting Moments, i tu glavni ženski lik osvaja fotoaparat na narodnoj lutriji, koji izvesno vreme čuva kao relikviju, dok ne počne da ga koristi i tek kroz objektiv otkriva da u tom bezveznom svetu koji je okružuje itekako ima trenutaka za pamćenje. To je ono čega se sećam iz tog filma, fokus na ono što vredi pamtiti. Ako bih ga sada pogledala opet, ko zna kakav bi mi bio doživljaj, pa neću… tako da je ovo jedna bajata preporuka koja više ima veze sa tadašnjim utiskom, nego samim filmom, ali neka. Naslov sam zapamtila, pa neka to bude poruka, prepoznati trenutke za večnost.

Fotografije: Stanislav Milojković