Foto: Stanislav Milojković

 

Naziv izložbe „Efekat crnog labuda” aludira na koncept „događaji crnog labuda“, čiji je autor esejista i matematičar Nasim Nikolas Taleb (Nassim Nicholas Taleb). Koncept se odnosi na nepredvidive, retke događaje sa ogromnim posledicama, koje ljudi obično racionalizuju tek naknadno, kao da su bili predvidivi. Šta Vas je navelo na razmišljanje o ovoj temi i u kom kontekstu taj efekat vidite u umetnosti danas?

Ksenija Popović: Koncept crnog labuda, kao nepredvidivog događaja s velikim posledicama, deluje mi blisko jer i sam proces stvaranja često doživljavam kao nešto što me iznenadi. Svaki rad zahteva drugačiji pristup – bilo zbog materijala, bilo zbog ideje – i često ne mogu unapred da pretpostavim kako će se razvijati. U tom smislu, efekat crnog labuda vidim u samom procesu: nepredvidivo pokretanje i razvijanje rada koji tek naknadno dobija jasan oblik i značenje.

Zanimljivo je da ono što meni u tom trenutku deluje kao potpuno intuitivan ili nejasan tok, posmatraču može delovati kao promišljen i dosledan sled odluka. Ta razlika između unutrašnjeg iskustva stvaranja i spoljašnje percepcije rada za mene je središnje mesto delovanja tog „efekta“.

Jedna istoričarka umetnosti rekla je da smo mi, umetnici nove generacije, novi romantičari. Mislim da se u tome krije važna istina – težimo izražavanju ličnih osećanja, preispitivanju sopstva i stvaranju iz slobode. U svetu koji deluje bez jasne ideologije, mi postajemo svesni odgovornosti koju ta sloboda nosi. Neizvesnost današnjice, njene krize i lomovi, za mene su prostor u kome se umetnost javlja kao reakcija – ne uvek svesna, ali duboko osećajna.

Na izložbi su zastupljene skulpture i instalacije, projektovane u različitim materijalima. Da li je u pitanju spontani eksperiment ili jasno definisana ideja o prespajanju različitih elemenata zarad višeslojnog čitanja projekta?

Ksenija Popović: Ne postoji pravilo, nekad ideja dođe pre materijala, a nekad se upravo materijal pokaže kao početna tačka. Jedno svakako povlači drugo. Sklona sam eksperimentu i izuzetno uživam kako u fizičkom radu, tako i u misaonom procesu uklapanja različitih elemenata i materijala. Eksperiment me podstiče da idem dalje, da se ne zadržavam u trenutku i da ne budem previše vezana za konačni ishod. Čak i kada deluje da su pojedini radovi „završeni“, za mene uvek ostaje, gotovo namerno, otvoren prostor za njihovo dalje razvijanje, razgradnju ili preoblikovanje.

Foto: Stanislav Milojković

Imajući u vidu da skulpture mačke, crnog labuda i kandže možemo tumačiti kao mimezis, ali i kao simbole, postaje jasno da je dvosmislenost u Vašem projektu prioritetna. Da li je podloga za kreiranje ovih objekata sušta intuicija ili inspiracija istorijom, mitologijom, bajkama, snovima…?

Ksenija Popović: Iako skulpture mačke, crnog labuda i kandže možemo tumačiti kroz mimezis, one su istovremeno i simboli. Dvosmislenost je, u tom smislu, za mene ključna, ona mi omogućava da istovremeno govorim i prikrivam, da gradim slojeve značenja bez nužnog razrešenja.

U stvaranju ovih objekata ne polazim ni isključivo iz intuicije, ni iz strogo definisanih referenci. Polazna tačka jeste često intuicija, ali je ona uvek prožeta raznolikim izvorima – istorijom umetnosti, mitologijom, bajkama, snovima… Posebno me inspiriše ikonografija ranijih epoha, kada je postojala opšta svest o višem, o nečemu što nadilazi pojedinca. Uzimanje iz tih izvora doživljavam kao način da se ogleda sopstveni identitet, ali i kao oslonac – istorijska distanca oslobađa me pritiska savremenog individualizma.

Zapravo, pozajmljivanje iz istorije umetnosti, ali i iz ličnog narativa, jeste način na koji sagledavam sebe. Simboli i metafore koje biram rezonuju sa mnom svojom formom i estetikom. Dvosmislenost mi omogućava da kroz radove pričam priču, ne nužno za posmatrača, već za sebe, kako bih jasnije razumela šta je to što želim da vidim i osećam kroz skulpturu i izložbu. Istovremeno, toj dvosmislenosti pripada i sloboda gledanja – posmatraču se ostavlja prostor za ličnu interpretaciju.

Projekat „Efekat crnog labuda” je ujedno i Vaša prva samostalna izložba. Kakav je Vaš utisak bio prilikom izmeštanja umetničkih objekata iz ateljea u galerijski prostor?

Ksenija Popović: Ova izložba je rezultat procesa koji je trajao manje od godinu dana. Iako radovi nisu nastajali sa unapred osmišljenom tematskom povezanošću, prirodno su se uklopili. Iskreno, brinula sam da li će se radovi međusobno „prepoznati“ i uspostaviti smislen dijalog, ali se ispostavilo da među njima već postoji suptilna nit koja ih povezuje, bez potrebe za forsiranim narativom.

Sam čin izmeštanja iz ateljea u galerijski prostor bio je veliki izazov. Radovi se neminovno menjaju u zavisnosti od konteksta u kom se nalaze, progovaraju drugačije, postaju svesniji prostora. Najveći strah mi je bio da će prostor izgledati prenatrpano ili, s druge strane, da će delovati prazno, da radovi neće biti „dovoljni“ da ga ispune. Međutim, ograničenja same galerije, poput mogućnosti kačenja samo na određene zidove, podstakla su me da promišljam alternativna rešenja.

Tako su, na primer, nastali „Paravani“ – drvene prostorne instalacije koje prvobitno nisu bile zamišljene kao radovi vezani za prostor. Ta intervencija se pokazala kao izuzetno uspešna i dala je dodatnu dimenziju celokupnoj postavci.

Galerija tipa white cube takođe mi je predstavljala izazov, s obzirom na to da sam više navikla da radim sa instalacijama u tzv. „baroknijim“, karakterističnijim prostorima. Ipak, uspela sam da ga preoblikujem prema sopstvenoj meri i osećaju.

Na kraju, izuzetno sam zadovoljna svojom prvom samostalnom izložbom – ne samo zbog krajnjeg rezultata, već i zbog procesa koji me je naterao da promišljam sopstvene radove iz novih uglova i povežem ih u celinu koja je za mene bila iskrena i neočekivano zaokružena.

U sklopu kataloga izložbe ste, pored uvodnog teksta koji potpisuje istoričarka umetnosti Sara Macura, istakli i svoju pesmu „Ime tvoje“. Da li možete da nam približite odnos poezije i likovne umetnosti u Vašem stvaralaštvu?

Ksenija Popović: Dugo nisam razmišljala o tim zapisima kao o pesmama. Pisala sam ih u formi kratkih tekstova, više za sebe, bez namere da ih povezujem sa svojim radovima. Bile su lične i delovalo mi je da im nije mesto uz vizuelni deo. Ipak, tokom rada na izložbi ispostavilo se da pesma „Ime tvoje“ zapravo povezuje radove bolje nego što sam očekivala. Na kraju smo je stavili u katalog, bez posebnog isticanja – više kao nešto što je tu, ako neko poželi da je pročita.

Iako poezija nije bila istovremeno prisutna sa likovnim izražavanjem, danas često dolazi prva,  kao impuls, početna tačka. Ona pomaže da preciznije uobličim osećanje, atmosferu, misao iz koje potom proizlaze vizuelne forme. Postala je neodvojiv deo mog procesa, još jedan jezik kroz koji govorim