Dokumentarni film “Kuda dalje” je Jelenin rediteljski prvenac, pa smo je pitali da nam ukratko predstavi svoj rad i da nam iz svog ugla objasni koliko je teško biti mladi reditelj u Srbiji. “Već godinama pronalazim razne načine da se bavim ovim poslom i krčim svoj put u filmskom svetu. Bavim se i teorijom filma i medija, doktorirala sam na Fakultetu dramskih umetnosti pre tri godine, a prošle godine je Filmski centar Srbije objavio moj doktorat Gluma u holivudskom mjuziklu. Već tri godine sa kolegom, rediteljem Milošem Milovanovićem držim školu filma na Kolarcu, gde predajem glumu za film i televiziju”, objašnjava Jelena.

 

Dokumentarni film “Kuda dalje” šalje dosta poruka mladima u Srbiji. “Pre svega da nema recepta za sreću, da je svako tvorac sopstvene sudbine u smislu da svaki, čak i mali izbor ili odluka upravlja naš život u određenom pravcu, da ako se neko oseća loše ovde, mora bar da proba negde drugde. Takođe poručuje da bi trebalo da makar jednom u životu izađemo iz sigurne zone, da se lišimo svih oslonaca i podrške i probamo da se snađemo i isplivamo, jer to može da nam da novi pogled na sopstveni život i otkrije nam novu snagu i nepoznate delove sopstvene ličnosti”, dodaje Jelena Radenović. 

 

Teme koje su u rediteljkinom fokusu interesovanja su obično one koje su temelj kamenac samog života, koje su svevremenske i sveprisutne, vezane za čitav ljudski rod, a onda prelomljene kroz prizmu podneblja našeg naroda i pojedinaca u njemu.“Verujem da život ima smisla jedino ako uspemo da sačuvamo dostojanstvo, da se izborimo sa svim demonima u sebi i izaberemo da budemo dobri, jer taj izbor je svakodnevno pred nama i teško je odoleti mračnoj strani sopstvene ličnosti u teškim okolnostima u kojima živimo. Sada smo se bavili temom migracije odnosno potrage za boljim životom, koja je poslednjih meseci postala tema nad temama”, ističe Radenovićeva.

 

Ideja za film je nastala sasvim slučajno, kada je Jelena pomagala svojoj sestri od tetke, Jovani Đurić, da pripremi projekat za master rad iz produkcije na Fakultetu dramskih umetnosti. Tada joj je pala na pamet ideja da napravi film upravo o tom trenutku života kada se ljudi nađu na raskrsnici i kada treba da odluče gde je potrebno da odu. “Film počinje tako što ona podiže svoju diplomu sa fakulteta. Kada se setim tog trenutka u svom životu, to je bio period pomešanih osećanja straha, sreće, preuzimanja odgovornosti i strepnje od onog što me čeka.”, ističe rediteljka.

U ovom dokumentarcu su prikazane mlade žene koje objašnjavaju, još na samom početku filma, razloge zbog kojih su otišle i načine na koje su pravile izbore, sa čime su se sve suočile u inostranstvu i kako su se sa tim izborile. “Baš kao što je teško ući u određeni krug u Srbiji, isto tako je teško ući u socijalne ili profesionalne krugove u inostranstvu, a dodatna prepreka vam je to što ste stranac. Čvrst unutrašnji motiv, rešavanja egzistencijalnih pitanja, želja da se proba nešto novo, uspeh i razvoj karijere, potraga za boljim životom, žrtva za porodicu, za decu, podrška suprugu – sve su to razlozi zbog kojih su naše sagovornice otišle ili još uvek žive u inostranstvu”, objašnjava Jelena.

 

Budući da su samo mlade žene iz Srbije predstavljene u filmu, zanimalo nas je da li se, posmatrano iz rediteljkinog ugla, one teže prilagođavaju novoj sredini. Jelena objašnjava kako su žene te koje su više vezane za porodicu, dom i roditelje i da ih upravo zbog toga više muči nostalgija. “Moj zet, koji živi u Beču, je prokomentarisao kako bi ceo film bio drugačiji da smo pitali muževe i muškarce koji žive u inostranstvu. Ženska sudbina je drugačija. Od žena se očekuje da se ostvare na različitim poljima kao majke, kao supruge, da imaju uspešne karijere i još da izgledaju fantastično. To je jedno vešto žongliranje.” 

 

Film je dobio podršku od Tempus fondacije koja pomaže mlade umetnike u njihovom stvaralaštvu pa smo pitali Jelenu koliko je teško dobiti podršku evropskih fondova za realizaciju projekata mladih ljudi. Radenovićeva ističe kako je bilo mnogo lakše dobiti podršku od Tempus fondacije, nego domaćih kulturnih institucija, kada se uzmu u obzir aktuelnost i važnost ove teme. “Ako ode svako ko valja odavde, ove zemlje neće biti više. Najveća podrška, bez koje film ne bi postojao, došla je od prijatelja, porodice i kolega. Ovaj film je glas u tami! Glas pametnih, obrazovanih, talentovanih odnosno onih koje nemate prilike nigde da vidite i čujete, jer su ili otišli ili ih nema u medijima. To su pretpostavljam prepoznali i svi ljudi koji su nas podržali do sada.”

 

Jelena Radenović ističe kako voli dokumentarne filmove, jer im upravo njihova istinitost i čvrsta veza sa stvarnošću daju dozu magične privlačnosti i intrigantnosti. “Kada na početku filma piše da je napravljen na osnovu istinitog događaja, već to povećava našu pažnju”, kaže Jelena i dodaje kako bi, među dokumentarcima koje je skoro pogledala, izdvojila i preporučila “So zemlje” Vima Vendersa i “U potrazi za Vivijan Majer” Džona Malufa i Čarlija Siskela.

Film će premijerno biti predstavljen publici u Domu omladine Beograda, pa nas je zanimalo kakve reakcije rediteljka očekuje nakon toga. “Očekujem prvo ćutanje jer ovo nije film posle kog ćete odmah imati komentar. Čini mi se da ovaj film traži da malo promislite. U njemu se postavljaju mnoga pitanja i dotiču mnoge teme u kojima svako može da se prepozna. Nadam se da će publika posle njega lakše doneti ili potvrditi svoje odluke”, završava Jelena Radenović.