Dekonstruktivističkim tretiranjem galerijskog prostora, u kojem naglašavajući konkretne površine menjate njegovu percepciju, a izmeštanjem i proširivanjem trodimenzionalnog tumačenja, vi iznova preispitujete mesto, ulogu i značaj izložbenog prostora u savremenom trenutku. Šta za vas predstavlja umetnost danas?

Jelena Micić: Nisam sigurna u kojoj meri je danas moguće razlučiti umetnost/život/političko delovanje. Umetnost je po meni posebna delatnost uočavanja društvenih problema, bez mogućnosti da se oni razreše praksama u okviru umetničkog delovanja. Utoliko je ona samo skup zapažanja, dodatna perspektiva ili pak skup referenci kao povod za (relevantnu) društvenu diskusiju.

Uroš Zvizdić: Umetnost ima veću širinu nego ikada…Ne postoje ograničenja i jasne granice u diskusijama da li je nešto umetničko delo ili ne. Postoji više različitih potreba i pobuda za stvaranje umetničkog dela, pa se tako možda može definisati. Ako bi se vodila diskusija, moglo bi se doći do zaključka o subjektivnoj važnosti u nizu svrha umetničkog dela, pa tako svako od nas može da kaže da je njemu lično ukrašavanje ispred predstavljanja, istraživanja ili umetničke vrednosti.

 

 

Koje su vaše lične sumnje i intencije?

Jelena Micić: Moje sumnje tiču se uglavom socijalnih, fizičkih i mentalnih ograničenja koje treba prevazići. Mislim da čovek može postići autonomiju i nivo slobode u određenom okviru. Probijanje i prevazilaženje samopostavljenih i društveno pretpostavljenih okvira je ono čemu težim u svom delovanju.

Uroš Zvizdić: Društvo se suštinski uspavalo i globalni stav je da je došlo vreme da neko drugi prihvati odgovornosti i da su osnovne ljudske slobode precenjene.

 

Elementi koje koristite u svojim radovima su posebno odabrani i tretirani sa pridodatim smislom.
Otkrijte nam slojeve iščitavanja predmeta, parketa, pločica, štapića za uši, koji poprimaju karakteristike ličnih simbola?

Jelena Micić: Moje predstavljanje na izložbi sastoji se iz tri osnovne celine koje koriste različite elemente karakteristične za moju praksu. Najpre su to slike/pločice, odnosno instalacija od ručno izrađenih i oslikanih platna na lepenci u obliku zidne keramičke obloge. Ovaj segment se odnosi na moju prezentaciju u okviru izložbe finalist(kinj)a Mangelos nagrade, kao i moje radno iskustvo u Austriji. Sa druge strane, polu-pregradni zid od štapića za uši sa plastičnom drškom referenca je na moju prethodnu izložbu u Galeriji Doma omladine Beograda, gde sam predstavila rad sastavljen od ručno spajanih (plastičnih) mrežica za voće i povrće. Štapići sa plastičnom drškom su materijal koji koristim još kao dete, a imaju i svoju istoriju kao zabranjeni jednokratni materijal, koji je zbog svog (navodnog) uticaja na životnu sredinu zabranjen u okviru Evropske Unije. Što se pak tiče trećeg elementa postavke, višesekundnim posmatranjem zelenog zida na samom ulazu u galeriju stvara se afterimage, odnosno naknadna slika kontrastne boje, pa je posmatrač u mogućnosti da svojim poglednom oboji ostale elemente postavke. Segment proučavanja boje proširen je i na trenutno aktuelnu izložbu u Domu kulture Studentski grad koja je otvorena do 30. septembra.

Uroš Zvizdić: Ova pitanja su upravo ono što smo hteli da isprovociramo kod posetilaca i posmatrača. Ideja je da na osnovu onoga što se može videti u galeriji posmatrač sam kreira svoj zaključak o umetničkom delu. Da li je autor ekološki svestan ili da li se bavi socijalnim prilikama okruženja u kom živi… Da li se intervencija na komadima može uporediti sa intervencijama prisutnim u drugim medijima i da li je poruka približna i na koji način se servira? Ako je autor ostao nedorečen, da li je to u skladu sa vizuelnim i konceptualnim primerima koje srećemo u svakodnevnom životu, marketingu koji je svuda oko nas…

 

 

Upečatljiv utisak jeste kontrast između sadržaja čiji su stimulus društvene okolnosti u kojima su upitni pojmovi solidarnosti, slobode, socijalne pravde, i minimalistička forma u koju su pretočena vaša lična promišljanja. Objekti koje konstruišete od repetitivnih predmeta mogu imati analogiju sa meditativnim procesima u kojima je mantra vaš gradivni element.
Kakav je vaš proces stvaranja? Koji je njegov vrednosni aspekt u vašoj svakodnevnici?

Jelena Micić: Moj proces stvarnja kreće od uočavanja elemenata iz svakodnevice, koje zatim sakupljam i arhiviram. Obično je neophodan relativno dug period akumulacije, a zatim i selekcije, klasifikacije i ručne obrade elemenata. Nastojim da materijal tretiram bez nužne promene, odnosno da zadržim relevantne karakteristike kao što su na primer veličina, materijal i boja kako bi ih inkorporirala kao značenjske elemente većih struktura. Zanimljivo je da radovi sadrže višemesečni broj radnih sati, pa se ne mogu meriti prema klasičnim odrednicama kao što su dimenzije.
Targetiranje jednokratnog plastičnog materijala koji je kroz proces demokratizacije materijala obežio opstanak radničke klase je zanimljiv momenat regulacije i kontrole (ne)prirodnih resursa. Ostaje da vidimo da li će njegova vrednost potpuno nestati ili pak, nasuprot tome, postati još veća, budući da se već i sada pojavljuje u ograničenoj količini, naravno u tzv. Zapadnom svetu.

Uroš Zvizdić: Proces stvaranja dosta zavisi od okolnosti i vremena koje imam. Pre svake izvedbe uradim tehničku dokumentaciju sa planom prostora u kom izlažem i montažom u softveru za vizualizaciju kako bih dobio približnu sliku kompatibilnosti sa prostorom i odnose dimenzija. Idealna priprema je kada kompletnu ideju ili skicu izvedem kao spisak (trebovanje) proračunatu u troškove do gotovog rada. Problem nastaje kada nemam jasnu ideju, pa do nje moram da dođem lutanjem kroz tehnološke i mentalne procese koji su meni lično privlačni, a to onda uvek duže traje.

 

 

Kakve forme uzajamnih umetničkih podsticaja su nezaobilazne kako bi se održavala i razvijala saradnja, s obzirom da ’’Soba za izolaciju’’ nije vaša prva zajednička prostorna instalacija?

Jelena Micić: Naša saradnja je započela nezahvalnim okolnostima, koje je dobro objasnila jedna neformalna najave izložbe na društvenim mrežama. Poznajem i pratim Urošev rad u poslednjih nekoliko godina i jako mi je bio zanimljv aspekat preuzimanja i transfera poda iz kasarne/galerije u umetničko-parketarski kontekst. Zato sam i predložila da izložbu napravimo zajedno.

Uroš Zvizdić: Neformalna komunikacija, odnosno druženje kroz koje se provlači prepoznavanje vizuelnih i konceptualnih stimulansa.

 

Jelena, poslednjih nekoliko godina Vaše glavno prebivalište je Beč, koji su za Vas kao umetnika najveći izazovi sa kojima ste se susreli tokom tog perioda?

Jelena Micić: Najveći izazov je u bilo kojim životnim okolnostima ostati iskrena prema samoj sebi i nepovinovati se vladajućim narativima koji su primamljivi jer sa sobom nose trenutni i obično kratkotrajni uspeh u karijeri. Sa druge strane, tu je i diskriminacija po nacionalnoj osnovi, pored sveprisutne pozitivne diskriminacije žena* koju su aktualizovale segmentirane identitetske politike.

 

 

Kako biste opisali savremeno austrijsko društvo, u kakvom je statusu radnik i/ili imigrant sa prostora jugoistočne Evrope?

Jelena Micić: Taj odnos dobro opisuju posebni zakoni za radnike i za zaposlene, čime se dodatno degradiraju tzv. radnički poslovi. Rasprava o tzv. (gošćama/gostima) radnicama/ima iz zemalja bivše Jugoslavije je posebna tematika koju je neophodno posebno tematizovati kao vladajući društveni fenomen. Mislim da su najveći problem getoizacija i sistematska degradacija položaja II i III generacije mladih naraštaja nekadašnjih gošći i gostiju, radnica/ka sa Austrijskim državljanstvom i nemačkim kao maternjim jezikom, pored posledica viznog režima za ne-građan(k)e iz tzv. Trećih zemalja – ne-EU dela Evrope.

 

Jelena, Vi ste ovogodišnja dobitnica nagrade ’’Dimitrije Bašičević Mangelos’’, umetnika i rodonačelnika konceptualne prakse i istoričara umetnosti koja je ustanovljena 2002. godine. Šta za Vas lično predstavlja ovo priznanje koje će Vam ujedno omogućiti i rezidencijalni boravak u Njujorku?

Jelena Micić: Svrstavanje nesvrstanih. Očekujem da će biti stvorene prilike da realizujem svoja interesovanja, baš kao i one/i koje/i ne moraju da ulažu dodatni napor. Moje prilike i mogućnosti zasnivaju se na dugogodišnjem posvećenom radu, koji treba nastaviti istim tempom i predanošću.

 

 

Fotografije: Marta Marković