Šta predstavlja „Anekumena“?
Jelena Micić: Izložba Anekumena je skup prostornih slika u dimenzijama Galerije Doma omladine Beograda. Ima ih ukupno četiri, različitih su dimenzija i nastale su tako što su najpre sakupljane, a zatim i ručno spajane plastične mrežice u kojima se inače pakuju porcije voća i povrća. Kažem “inače” misleći na Austriju, s obzirom na to da u Srbiji to uglavnom nije praksa, a odskora svakako nije ni u Francuskoj.
Što se pak tiče samog naziva izložbe Anekumena, pojam se odnosi na nenaseljen, odnosno nenaseljiv, neprohodan prostor zbog odlika samog terena.

Diplomirani ste filozof-master i diplomirani filolog skandinavskih jezika i književnosti Univerziteta u Beogradu, kada Vam se prvi put javila želja za bavljenje skulpturom? Kako ste se odlučili da studirate i Tekstualnu skulpturu na Akademiji likovnih umetnosti u Beču?
Jelena Micić: Moje obrazovanje svakako može posmatrača da navede na pomisao da moje bavljenje “umetnošću” nije “profesionalno”, niti pak “stručno”. Multidisciplinarnost se u Austriji zapravo ceni, ako ne i zahteva, a neki od radova koje sam realizovala direktno proizilaze iz moje “prethodne” struke i jedino se u skladu sa tim saznanjem i mogu tumačiti.
Generalno smatram da se ono čime se trenutno bavim može podvesti pod slikarstvom ili bar proširenim slikarstvom, ali imajući u vidu konstrukciju prostor slike, namenjenu na jednoj od mojih prethodnih izložbi, želja da se bavim “skulpturom” se javila u toku realizacije i postavke mog rada u Austrijskom parku skulptura u Gracu.
Na Akademiji se prvenstveno bira metor, dok nazivi klasa ne upućuju uvek sasvim na program i usmerenje.

Odakle crpite inspiraciju? Postoje li uzori koji se prepoznaju u Vašem radu?
Jelena Micić: Može zvučati izlizano, ali inspiraciju crpim iz iskustava stečenih u svakodnevnim situacijama i trenutnim okolnostima. U (ne)vidljive “uzore” svakako bih morala da uvrstim sledeća imena: El Lissitzky, Alexander Calder, Frank Stella, Daniel Buren, Sol leWitt.

Osnivač ste neformalne grupe „Umetnik*“, recite nam nešto više o tome.
Jelena Micić: UMETNIK* je neformalna grupa nastala 2012. godine u Beogradu kao reakcija na tadašnji društveno-politički kontekst, posebno karakterističnu atmosferu na ovdašnjoj “umetničkoj sceni”. Grupa, koju smo osnovali Žarko Aleksić i ja, je u to vreme uglavnom organizovala performanse u javnom prostoru u vidu rada GALERIJA*, čija je glavna namera demokratizacija umetnosti. Kao neke od radova koje smo u to vreme realizovali i koji su se bazirali na praktičnom bavljenju, pre svega pojmom STATUSA, kao i pojmovima UMETNIK i UMETNOST, mogu da navedem: MUZEJ UBISTAVA, UMETNOST BEZ PREDUMIŠLJAJA, ARTIST IN PROGRESS.
Trenutno smo usmereni na jezičke i ekonomske implikacije tih pojmova, a radovi koji su proizvod našeg aktuelnog razmišljanja i stavova su: ART FAIR, LAŽNI PRIJATELJI i A=A.

Nezavisno od materijala i tehnika kojima se koristite, kako izgleda proces kreiranja Vaših radova? Kako dovodite svoja dela do karakteristične krajnje forme?
Jelena Micić: U principu ne improvizujem. Pre nego što započnem sa realizacijom rada, jasne su mi sve postavke i moguće poteškoće sa kojima mogu da se susretnem. Može se reći da je najveći broj segmenata isplaniran, a kako moje iskustvo raste, tako se i smanjuje broj problematičnih međukoraka.

Učestovali ste na mnogim međunarodnim izložbama i radionicama, na koju izložbu ste posebno ponosni?
Jelena Micić: U različitim segmentima razvoja sam različita prestavljanja smatrala ključnim. Ponosna sam na kustosku izložbu koju sam organizovala sa Žarkom Aleksićem Balkanization, čiji je opsežan katalog trenutno u pripremi.

Kakvo je Vaše mišljenje o umetničkim scenama Srbije i Austrije? Koliko se ove dve scene razlikuju?
Jelena Micić: Još uvek nisam uspela da stvorim priliku koja bi mi omogućila da postanem deo umetničke scene u Srbiji. Austrijska scena je šarolika, i otvorena je za samoinicijativu koja može da dovede do toga da se živi od svog rada.

Bili ste učesnik i mnogih izložbi i radionica iz oblasti fotografije u zemlji i inostranstvu, obavljali stručne prakse, objavljivali fotografije i tekstove u časopisu „ReFoto“ – recite nam nešto više o tome. Kada je počelo interesovanje za fotografiju i kakvo mesto fotografija zauzima u Vašoj karijeri?
Jelena Micić: Može se reći da je moje bavljenje fotografijom krunisano publikacijom i kustoskom izložbom EX – Experiment and Explore, koja je obuhvatila odabrane originale iz Arhiva Foto saveza Srbije. Smatram da je moje interesovanje za fotografiju proizašlo iz mog interesovanja za sliku. Način na koji sam se bavila fotografijom uvek je imao prizvuk slikarstva, posebno tehnike kolaža, a trenutno fotografiju uglavnom koristim kao dokument.

Kakvu reakciju posetilaca očekujete u Galeriji Doma omladine Beograda?
Jelena Micić: Reakcije dosadanjih posetilaca su mnogobrojne i pozitivne. Komentari koje sam dobila na otvaranju odslikavali su jako zanimljive perspektive – od diskusije o funkciji rada u drugim mogućim kontekstima do praktikovanja međusobne komunikacije “preko zidova” formiranih od izloženih radova.
Najpre očekujem, tačnije pozivam sve zainteresovane da posete izložbu, jer smatram da je njihovo iskustvo u ovom slučaju nezamenljivo. Kako se rad zasniva na samoj postavci, fizičko prisustvo u prostoru galerije se može smatrati neophodnim.

Šta biste poručili mladim umetnicima koji su na početku karijere?
Jelena Micić: Teško je nešto nekome poručiti, a da se ne zna tačan kontekst u kojem se ta osoba nalazi, posebno zbog toga što sam i sama na početku karijere. Moj stav svakako podrazumeva aktivni pristup situaciji – stvoriti samoj sebi prilike i ceniti sopstveni rad i dostignuća.

Kakvi su Vam profesionalni planovi u predstojećem periodu?
Jelena Micić: Što se izlagačke prakse tiče, tu je svakako Eyes On – Mesec fotografije u Beču na kome izlažem Fotokolaže i rad pod nazivom Teritorija. Nameravam da završim projekat Održavanje slika i započnem još dva koji su zbog obaveza bili na čekanju. Takođe, planiram da se ovog semestra isprobam u glini.

 

*Autor fotografije uz intervju: Ivana Todorović