Foto Stanislav Milojković

Dobar deo radova nastao je tehnikom tuša na paus papiru koji ne ostavlja prostora za greške. Pozicije aktova, na prvi pogled, upućuju na ideju opuštenosti, ali zapravo govore o trpnom stanju. Opšti utisak je lagodan, dok autorka suptilnim pristupom zadire u sopstveno i posmatračevo unutrašnje biće ispitujući granice psiho-fizičkog sveta. Istančani duh Ive Dimitrijević odražava se kroz likovni jezik, odabir teme i način njene obrade.

 

Radovi su projekcije Vaših iskustava, kojim osećanjima se bavite u ciklusu predstavljenom na izložbu u Galeriji Doma omladine Beograda?

Iva Dimitrijević: U seriji radova predstavljenih na ovoj izložbi pretežno se bavim ilustracijom pretnje, gledam na to kao na spoljašnji faktor koji je van dometa promene. To je anksioznost prouzrokovana svetskim i lokalnim problemima, ali i reakcija na lične traumatske događaje. Naravno, ne gledam na sve toliko crno, zato mislim da postoji i jedan ironijski podton u radovima, što mi se čini da je određeni deo publike i uvideo.

Da li je telo u stanju mirovanja odraz paradigme društvenog konsenzusa o prihvatljivim načinima ispoljavanja naših emotivnih stanja?

Iva Dimitrijević: To i jeste bila neka ideja – rezigniranost, ali i otupelost kojom smo podložni posle dugog perioda izloženosti traumom. Izbegavanje problema jeste vid mehanizma odbane.

Baveći se granicama ili bolje rečeno mestima susreta psihe i tela, direktno locirate stanja prouzrokovana određenim osećanjima. Da li je Vaš rad manifestacija isključivo intuitivnog ili je nadograđen dodatnim promišljanjem i istraživanjem?

Iva Dimitrijević: U početku rad jeste intuitivan, ali kasnije postaje konceptualno potkrepljeniji. Prvenstveno crpim ideje iz književnosti i filozofije, sa ciljem da radovi dobiju univerzalnu notu.

Odakle dolazi naziv izložbe, na šta se konkretno odnosi?

Iva Dimitrijević: Inicijalna kapisla za koncept izložbe jeste bio citat preuzet iz knjige Emila Siorana pod nazivom „Kratak pregled raspadanja“. Sam citat je vrlo apstraktan, na taj način daje mogućnost da se široko interpretira. „Geografija ničega“ je prostor bez jasnih fizičkih ali i vremenskih granica – na neki način jeste utopijski. Ono što me zanima jeste upravo poigravanje sa tim dimenzijama prostora i vremena. Takođe, utopiju smatram za mesto pročišćenja, koje ne mora nužno da bude prijatno iskustvo, ali jeste težnja ka oporavku duha.

Kakav odnos Vaše generacije imaju prema mentalnom zdravlju?

Iva Dimitrijević: Ne bih smela da govorim u ime cele generacije, ali čini mi se da bi mogao biti i bolji. Pozitivna stvar je što odlazak na terapiju nosi manju stigmu nego ranije, ali je i dalje odbijaju ljudi kojima je najviše potrebna.

Šta Vam donosi bavljenje umetnošću i kako biste voleli da se nadalje profesionalno razvijate?

Iva Dimitrijević: Bavljanje umetnošću mi daje mogućnost da pročistim misli, a volela bih da se proširi i na polje drugih medija. Animaciju obeležavam kao dobar početak tog procesa.