Foto: Stanislav Milojković

Ljudske figure, poput senki, koje se ogledaju u sopstvenom odrazu, odrazu pojedinca, grupe ili društva, potom odrazi platna u ogledalima dok se krećemo kroz prostor, i odraz i odrazi u objektu sa staklom ispunjenim vodom, stvaraju ambijent u kojem je opipljivo nadohvat ruke, istovremeno podstičući izvesni lični napor da se preispita istinito, doživljeno, projektovano, nametnuto, i sve one verbalne ali i neverbalne razmene u procesu samospoznaje i spoznaje drugog.

Svaki rad Irene Kuzmanović možemo posmatrati zasebno, ali svakako skupa oni čine celinu umetnički mudro promišljenu. Stupamo u prostor senzibilnog i nežnog putem krhkosti stakla, izvora poetičnog, vazdušastog materijalizovanja uz pomoć vodenih boja i same vode, izvora života i vitalnosti. Slojevi čitanja postavke su brojni i višeslojni, izvesna naracija postoji bilo kroz segmente ili celinu u kojem se vizuelno preklapa sa tekstualnim i stvara nove vizuelne odraze u ogledalima sa svakim novim uglom posmatranja, no ona nije ključna niti ciljano postavljena kao prioritet u našem doživljaju umetničkog izraza.

Glavno pitanje koje postavlja Irena Kuzmanović jeste gde nas sve može odvesti proces rada na sebi s ciljem bolje samospoznaje i razumevanja sveta oko nas, na koje prepreke možemo naići, da li i kako se iz njih izlazi, i da li je iz njih uvek moguće izaći. Takođe, da li je u tom procesu moguće i udaljavanje od nas samih i drugih naspram čega stoji veća otvorenost, prijemčivost, poverenje, sigurnost, zbližavanje, podrška i sve ono što nas čini jačim, otpornijim i konstruktivnijim pojedincima.

Koje su teme bile zastupljene u Vašem dosadašnjem stvaralaštvu, i šta Vama omogućava umetničko izražavanje?

Irena Kuzmanović: Glavno težište mog dosadašnjeg stvaranja je postavljeno na međuljudske odnose, na odbljeske nekog drugog vremena, kao i unutrašnju prirodu pojedinca. Tema kojom sam zaokupljena poslednjih godina je istraživanje kolektivnog sećanja, sačuvanih memorija, kao i različitog percipiranja jednog zajedničkog sećanja. A iz toga, kao neki „logičan“ nastavak, proizašla je i ova izložba.

Umetničko izražavanje omogućava potragu za istinom, daje odgovore na postavljena pitanja, ali i otvara mnoga nova.

Recite nam nešto više o procesu nastanka radova sa aktuelne izložbe, kao i Vašoj autentičnoj tehnici akvarela?

Irena Kuzmanović: Radovi na ovoj izložbi rađeni su akvarel bojama u kombinaciji sa tušem na papirima koji su nategnuti na blind ram. Moram da priznam da je bio izazov raditi veće formate, budući da moraju da budu polegnuti zbog prirode tehnike kojom ih radim – a borim se sa manjkom prostora. Što se tiče samih boja, kombinujem sve vrste akvarela koje imam iz raznih delova sveta, a pošto kao predloške za radove najčešće koristim stare fotografije, htela sam da „zarobljene scene“ ne budu jakih boja i da poseduju dozu monohromnosti. Celu postavku prate ogledala sa „nevidljivim“ slovima na staklu koja treba da akcentuju zaviranje u sopstveno biće, kao i posuda puna vode sa ogledalom na dnu.

Kako je došlo do ideje spajanja slike i reči? Da li je do udruživanja slike i pesme došlo spontano ili su neke od njih pisane baš za potrebe ove izložbe?

Irena Kuzmanović: Rekla bih da je to počelo da se pojavljuje na nekim radovima tokom mog studiranja. Uobličeno je potpuno u samostalnoj izložbi koju sam imala pre tri godine pod nazivom „Mesta koja volimo“. Tada su se na staklima uramljenih radova nalazili stihovi pesama, a na ovoj postavci na ogledalima su stihovi iz poezije, a neki su i pisani baš za potrebe ove izložbe.

Kako biste opisali savremenog čoveka i koje su po Vama njegove najveće prepreke, nedoumice, slabosti?

Irena Kuzmanović: Čini mi se da je čovek oduvek isti, ali da se okolnosti u kojima se nalazimo menjaju – trenutno brže nego ikada u istoriji, i da eto možda još uvek ne uspevamo da se prilagodimo promenama koje se dešavaju oko nas.

Svaki Vaš rad, svaki odraz, oslikava i unutrašnja stanja kroz atmosferu u kojoj nas forme i boje uvode u izvesno meditativno stanje, u kojem se oslobođeni ogledamo i lakše dolazimo u dodir sa samim sobom. Šta Vas je podstaklo, koje situacije i okolnosti, na nastanak ovog ciklusa radova?

Irena Kuzmanović: Bliski ljudi i njihove (kao i sopstvene) unutrašnje borbe sa samim sobom. A i oni koji se nikad ne zapitaju.

Izložbu u Galeriji DOB slobodno možemo nazvati ambijentalnom jer stvara prostor intime, snoviđenja, u kojem su granice skoro opipljive, u kojem smo jedno i istovremeno se pojavljujemo sa više lica, posmatrajući svoj lik kao kroz prizmu kaleidoskopa. Da li ste ovom postavkom želeli da olakšate svoje unutrašnje procese ili ste imali i želju da posmatrača pomerite iz zacementirane pozicije i pozovete na dijalog?

Irena Kuzmanović: Rekla bih da stvaralački proces, odnosno proces rada kod svakog umetnika otvara prostor za unutrašnje preispitivanje. No, ideja ove postavke jeste bila da posmatrače pomeri iz zacementirane pozicije i da ih pozove na dijalog, i to najviše na dijalog sa samim sobom. Da se zagledan u sopstveni lik u ogledalu zapita da li smo to mi ili naša ideja nas? Kao i da se sažive sa onim što vide i da ih to potakne da se otvore ka „novom“ i neistraženom u nama.