[INTERVJU] Darko Vukić, umetnik: “Izložba ‘Index’ je zbir (dekontekstualizovanih) iskorenjenih naslova projekata”

Izložba Darka Vukića pod nazivom Index otvorena je u Galeriji Doma omladine Beograda do 16. aprila 2021. godine. Projekat problematizuje polje sećanja, koristeći naslove izložbi koje su održane u Galeriji DOB-a u poslednjih deset godina. Kroz aproprijaciju naslova i promišljanje o leksičkim sistemima, umetnik kreira prostor za unutrašnji dijalog i preispitivanje polja sećanja/zaborava*, ali takođe i jezički konstrukt koji je kreiran unutar istaknutih projekata.

 

Vaš projekat se sastoji iz belih kater slova koja su aplicirana direktno na zid Galerije, što čini naslove istaknutih izložbi jedva vidljivim. Koja je inicijalna ideja i kako ste napravili selekciju autorskih izložbi koje ste označili unutar svog projekta?

Darko Vukić: Index je vrsta registra koji počiva na nastojanju da se pojam Indiferentnosti utilizuje, da se tretira kao sredstvo, sredstvo kritike, dakle počiva na gestualnoj aplikaciji teze: Indiferentnost je-kao kritika. Indiferentnost kod mene izaziva uznemirenost usled koje moji prigovori bivaju dvostruki i auto-meta postulirani. Kako se u najavi izložbe prvo nalazi određenje da se: indiferentisti pretvaraju da govore iz istine koja prevazilazi njihovu sopstvenu ne-otelotvorenu perspektivu; a sada i drugo da se: kao percepcija anorganske ravni linije koja proizvodi takozvane vitalne, kao deo svog ravnodušnog procesa, beskrajne proizvodnje. Kroz ovakvu naznaku okvira, ne možemo razmišljati o suprotstavljanju u smislu ličnog i bezličnog, iako je jedna instanca pri koncipiranju upravo bila pokušaj bekstva od ličnosnih politika, kao narativnih potki ili zajedničkog imenitelja sabranih izložbi. Kao da sam hteo reći da je blistava felna kapitalističke megamarke lična, dok je Ja kao bezoblično, bezlična agentura unutar metametričkog sistema (sveta umetnosti). Ali, ne, Ja zapravo nije bezlično, niti je kapitalistička mehanika proizvodnje ličnosti pored računara ili karoserije lična. Posredi je dakle razigravanje sa pozicijama predominantno postavljenih teza i praksi, pa tako misao da je upravo Indiferentnost moguća kao kritika, čini se potentnom i uzbudljivom, ali samo ukoliko automatizacija i optimizacija u najboljem slučaju mogu učiniti ‘radno’ mesto manje ‘opasnim’ i manje ‘svakodnevnim’. Dok je selekcija jedan decenijski rez. Obuhvaćen dostupnim segmentom na sajtu Doma omladine. Nazive sam ekstraktovao hronološki. Radi se o zbiru od 521 reči. Uslov je bio da se registruju sve izložbe zaključno sa ovom. Hronološki tok je razbijen pri kategorizaciji naslova. Dobijen asinhronijski spisak je u pripremi za produkciju nivelisan u nizove Caps Lock tipografije.

 

Darko Vukić, foto Stefan Ljumov

 

Izložba Index se može čitati kao zbir projekata unutar projekta. Upravo taj koncept predstavlja metatekstualni sadržaj koji se, zajedno sa tekstom iz kataloga, kategoriše kao ‘vidljivost’ na više nivoa. Šta Vas je inspirisalo da kreirate problematiku koja direktno upućuje na leksički sadržaj?

Darko Vukić: Index jeste zbir, ali ne projekata već njihovih (dekontekstualizovanih) iskorenjenih naslova. Kako i Vladimir to primećuje u tekstu: …rad sa svim drugima a bez njih i njihovih radova. Kategorija ‘vidljivosti’ ili ‘odsutnog-prisustva’ upućuje nas na polje (tradicije) nematerijalne ili imaterijalne umetnosti, kao umetnosti ničega ili gotovo ničega (presque rien) kao nečeg lepljivog, utvarotološkog. Ova ipak ‘praksa’ već izvesno vreme jeste zona koja me okupira. Uprkos asocijativnim impulsima publike ka referisanju na bliske umetničke tekovine poput Art & Language a posebno na white on white Maljeviča (registar ovog označitelja kao: The Kazimir Effect), odluka o upotrebi belog na belom ovog leksičkog korpusa ne počiva na ovim kodovima, odnosno na spiritualnom ili piktografskom domenu odnosa vidljivo-nevidljivo. Iako umetnost ničega jeste istorijski zasnovana na određenim premisama vezanim za srednjovekovnu istoriju katoličke crkve i hrišćanske papske teologije. Ovaj kontekst je detaljnije određen u tekstu Kristen Alvanson, The Art of Nothing: Immateriality and Intangible Art, gde je nematerijalno posmatrano u odnosu na savremeno pravo i ekonomiju nematerijalne umetnosti (da, umetnost ničega, može se misliti-prodati, kao san ili želja opisana preko telefona). Dakle odluka da se zalepi to belo-belo lepilo je i više nego [sic] očigledna, tim postupkom se ispostavlja jedan oblik imanentne kritike, koji radi na indiferentnosti kao svojstvu, dalje efektu i na kraju sredstvu, odnosno alatu (kao)-kritike. Kritike koja eksplicira radno-klasnu poziciju kao kamen temeljac-spoticanja te ispostavljene indiferentnosti u vakumiranom lokalnom sistemu umetnosti. White enables other things to become visible (Robert Ryman).

 

 

Kroz implementaciju predgovora, koji vodi posmatrača u dalje tumačenje projekta, kreirali ste koncept koji pravi referentnu ravan. Koja literatura je uticala na izgradnju Vaše ideje?

Darko Vukić: Ne samo literatura, i ovi već naznačeni epifenomeni kao i referentni sistem celog intervjua. Počev od tipografskih radova koje realizuje postkonceptualista Jiří Valoch. Određeni pojmovi+koncepti poput: leksičkih slojeva; transverzale pojmova infrastrukture i (kao)- kritike koju postavlja Max Valenčić u editorijalu slovenačke revije Šum; rekurzija; Spiritualnost kapitalizma, Primoža Krašoveca: nova kreativna klasa (kao) pasivan konzument ‘urbane’ kulture (gde urbanost znači zapravo depolitizaciju i zaborav nekadašnjih subverzivnih potencijala kulturnih praksi otpora), dok proletarizovani producenti iste ostaju van ove slike (…) Impro-džez govor u nizu fik-sa-cija galerijskog prostora, kontekstima režimske ideološke uložakmatrice; poliglosije itd.

 

Sagledavajući sa distance, neosporno egzistira misao o Adornovoj tezi koja govori da će filozofija postati umetnost, ili će prestati da postoji. U Vašem radu svakako postoji kognitivan pristup ideji koji vodi posmatrača u dalje tumačenje…

Darko Vukić: U dalje tumačenje potencijala indiferentnosti unutar raskola (Liotar, Raskol). Mislim da je ta naznaka o transfiguraciji filozofije u umetnost sporna. Verujem da bi jedan institut za nematerijalne prakse bio od značaja za razumevanje ovakvih cross-over postvaki. Nestanak filozofije je njena imanentna nemogućnost i prema tome nije misliva. Filozofiju kao umetnost mogu percipirati jedino kroz pojmove invencije i kreacije kao karakteristike mišljenja ili konceptualnog rezonovanja.

 

U Vašem radu su istaknuti nazivi projekata umetnika, ali ne i oni sami. Time dolazi do izostanka autora, što čini prevlast teksta nad Subjektom?

Darko Vukić: Društveno-politički okvir za vreme kog nastaju. Ili narodski: držanje sveće nekome. A jesu li oni zais†a prisutni kome jesu; izostanak autora je pre svega vrsta zabune. Unutar touch-screen lakanovog grafa želje kao ideograma robovanja sopstvenoj lobanji možemo čuti reverberaciju parole Marka Fišera kako je: izvan zamka vampira (sve moguće), iz teksta Exiting the vampire castle.

 

Kroz čitanje izložbe dolazi do razumevanja internih sistema koji nisu eksplicitni, ali koji održavaju komunikaciju između tekstova. Na koji način percipirate recepciju posmatrača?

Darko Vukić: Ne percipiram je, ona se uzglobljuje u neki svet predstava. Ali, prateći imperative i silu prilika, kao situacioniste koji nisu ni pojedinci ni grupe. Niti upamćen-i niti očekivan-i. Gotovo fotonska hiperkapitalna disorijentacija digitalnog uspostavljanja društvenog prostora uronjenog u isti kulturno-politički prostor ravnodušnosti. Recepcije posetilaca su anticipirane u određenoj meri i uslovljene ovim postuliranjem indiferentnosti kao rekurzivnog alata.

 

 

Posmatrajući sa druge strane, Vaša izložba se može tumačiti i kao razmatranje moći sećanja i zaborava koji su upućeni javnosti. Ovim činom ste napravili svojevrsnu rekapitulaciju izložbi održanih u DOB-u u poslednjih deset godina. Šta je uticalo na umetničku građu koju ste nam ovim projektom predstavili?

Darko Vukić: I dekapitulaciju: nešto veoma bitno se dogodilo i potom potpuno nestalo i od tada se još uvek pitam-o šta je to bilo. Pandemijska deasocijacija takođe. De-re-kontekstualizovanje 10 godina bez predstave o značajnoj razlici između prirode i mogućnosti indukcije hronike (sopstvenosti). Nizanje ništa-novo-nastajućih sklopova koji prerastaju u lokalni jezički arbitrar, u registar pre-naslovljavanja, u neku vrstu diskurzivne legure ili još gore diskurzivnog trača (discursive gossip). Ništa kao odbijanje, ništa kao anihilacija, ništa kao praznina, ništa kao redukcija, ništa kao nevidljivost, ništa kao šupljina, međuprostor, ništa kao stejtment, ništa kao predstava, utisak, misao, pojam. Ništa kao umetnost destrukcije i nečinjenja; umetnost odsustva, umetnost neprimetnog, neviđenog i skrivenog, umetnost minimalnosti, umetnost propusta, izostvljanja, propuštanja, umetnost čiste imaginacije i umetnost ćutanja… Mnoštvenost ovakvih primera u muzeološkom sortiranju i prezentovanju može se izlistati na No Show Museum.

*Darko Vukić: „Napomenuo bih da ovaj projekat nije inicijalno baziran na problematizaciji polja sećanja, ali ne isključuje takvu vrstu interpretacije. Projekat nije isključivo autorski rad-proces, već vrsta platformacijske saradnje kroz ’raz-govore’ tokom koncipiranja i realizacije“.

 

Komentari