Šta predstavlja naziv ciklusa „Kanonatra“?

Ana Vujović: “Kanonatra” je naziv koji sam dobila spajajući dve reči, kanon iliti pravilo koje čuva tradiciju i referira na normative kojih se treba pridržavati. Druga reč jeste natra, reč koja se koristi u pojedinim delovima Srbije i označava tkački razboj. U radovima ovog ciklusa koristim motiv ćilima, pa mi je spajanje ove dve reči bilo dovoljno “snažno” da u najkraćem pojasni kontekst u koji sam stavila ovaj motiv. Kovanica “Kanonatra” predstavlja moj lični komentar na pojam očuvanja tradicije i kulture jednog društva, ali i tokovima njene dalje razgradnje, pokušaja unapređenja, i na drugoj strani, gotovo po jasnim obrascima, manipulisanja njome u političke svrhe. Dok nas takav kanon jasno usmerava, “ukalupljuje” ili ograničava, natra nam daje snagu, otvara polje slobode da stvaramo i “istkamo” bolje ili drugačije društvo. Ove dve reči istovremeno spajam, ali i suprostavljam, postavljajući sebe u poziciju čuvara i kritičara načina na koji se manipuliše tradicionalnim vrednostima.

Odakle interesovanje za kombinaciju savremenog društva i tradicionalnog nasleđa u Vašem radu?

Ana Vujović: Poslednjih godina života moje bake postala sam bliskija sa njom i češće sam joj odlazila u posetu u domaćinstvo koje je ona sa dekom stvorila. Snaga, gledano iz današnjeg perspektive, koja je bila potrebna da se svojim rukama stvori sve što se u tom domaćinstvu nalazi za mene, je bila inspiracija. Ne samo ćilime koje je ona pravila na svojoj natri, nego razni odevni predmeti, alatke i objekti kojima je to domaćinstvo ispunjeno.
Na drugoj strani, činjenica je i da je savremeno urbano okruženje prihvatilo etno motive, što zbog njihove realne vrednosti, a što i zbog komercijalnog iskorišćenja konzumerističkih potreba u modnim tokovima. To mi je dalo dodatni motiv kada sam razmišljala o manipulaciji.
Takođe, pojedine kulturne politike su isključivo bazirane na kanonu prošlosti i tradiciji ne ostavljajući puno prostora novim tokovima, a time gušeći nadu za opstanakom kroz transformabilnost.

Ističete da se izložba fokusira na iskrivljene vrednosti društva. Da li se u svom istraživanju bavite konkretnim problemom jednog društva ili  je reč o globalnim pitanjima?

Ana Vujović: Radovi iz ciklusa “Kanonatra” bave se kako globalnim, tako i lokalnim fenomenom manipulacije i deformisanja koja referiraju kako na socijalne, tako i na likovne pojmove. Vizuelni su komentar na aktuelne društvene pojave koji je dat kroz motiv ćilima sa greškama, koje su karakteristične za prikaz na kompjuterskom ekranu, sa greškom koja simbolizuje hipokriziju društva, države, čoveka. Radovi simbolikom materijala, kao što su razbijeno staklo, šut sa otpada, stari pocepani ćilim i deformisane i iskrivljene slike na računaru, daju komentar na generalne probleme u društvu.
Navela sam pitanje kulturnih politika, koje se “poštapajući” isključivo jasnim simbolima tradicionalnog, svojevrsnim kanonima, kriju iza nesposobnosti kreiranja bolje budućnosti.
Simbol glitch-a u mojim radovima nije samo simbol upliva “digitalne vizure” u naše živote, nego je i simbol kvarenja slike i osećaja za iskonske, ljudske vrednosti slobode od strane onih koji, po sistemu “pokvarene ploče”, ponavljaju priču o očuvanju tradicije, ne dozvoljavajući istovremeno novim pokoljenjima da stvaraju novo i možda bolje iz davno utvrđenog.

Na koji način teme koje istražujete pretvarate u umetničko delo vizuelne umetnosti?

Ana Vujović: Kombinacijom multimedije i u ranijim radovima multidisciplinarnog. U svaki materijal se može udahnuti energija i svaka disciplina se može staviti u kontekst materijala od kojeg se pravi rad. Meni novi materijali, a to može biti bukvalno sve što vidim, osetim ili čujem, se obično istovremeno prepliću, dok je ideja još u nastajanju. Vrlo često nadjem sebe u situaciji da mi je teško da produciram neki rad, a onda uvidim da je to samo trenutni manjak kreativnosti i ograničenost u razmišljanju.

Od kojih umetničkih formi je sačinjena  vizuelna i metaforična serija „Kanonatra“?

Ana Vujović: To su uglavnom instalacije i objekti, ili skulpture. Vizuelna i metaforička celina ciklusa Kanonatra nastaje kao skup više podjednako važnih elemenata, kao što su tehnika rada, korišćeni materijali, kolorit, tekstura samih materijala i na kraju način na koji je postavljena izložba. Materijalima kao što su vuna, papir, karton, plastika, šut i parčići stakla u svojstvu organskog „analognog“ sredstva, predstvaljene su sintetičke vizuelne forme. Pojmovima iz digitalnog glosara (pixel, RGB) opisujem sirovi plastični digitalni sistem boja, koji je korišćen u nekim radovima. U pojedine radove uvodim i neke nove boje, ne tipične za one koje se tradicionalno koriste u izradi ćilima, želeći da nagovestim optimizam i snagu koje mogu da nam donesu progresivno mišljenje i budućnost.

Kakvu reakciju publike očekujete u Galeriji Doma omladineBeograda i kakva razmišljanja i emocije biste želeli da probudite kod posetilaca?

Ana Vujović: Mislim da je veoma bitno da svako čita postavku izložbe na svoj način. Da dozvoli sebi da mašta i doživi izložene radove pre nego što pročita bilo kakvo objašnjenje ili pita autora za “pomoć”. Kada govorim o doživljavanju, tu se ne može pogrešiti, ne postoji ispravno i neispravno. Svaka, pa i ova estetizacija govori više od lepog, ona je lična estetizacija realnosti koju je nemoguće zaobići, a ja je predstavljam samo kao jednu moguću verzu sadašnjice.