Šta se sve spada u okvir Vašeg umetničkog stvaralaštva?

Ana Čavić: Ciklus „Nit bez kraja“, po prvi put, objedinjuje sve različite aspekte moje umetničke prakse. Ovaj ciklus mi omogućava da pišem, izvodim i stvaram vizuelne efekte istovremeno, što mi je oduvek bila ambicija. Takođe, moje stvaralaštvo mi pruža mogućnost da ga predstavim u umetničkim, poetskim i pozorišnim okruženjima, koja sva imaju različitu publiku. Van ciklusa, pravim i kolaže, isečke od papira, crteže, a u skorije vreme i keramiku, tapiserije i tepihe. I nastavljam da pišem poeziju. Ali pripovedanje je okosnica svega što radim.

U kom trenutku ste u svoju praksu izvođenja performansa uveli pripovedanje?

Ana Čavić: Od samog početka, 2007. godine sa Rene O’Drobinak kao deo dua za izdavaštvo performansa Ladies of the Press. Naša zajednička umetnička praksa trajala je deset godina i tokom nje smo pričale priče kroz live press objavljivane performanse, tokom kojih smo kreirale zinove (samostalno objavljena nekomercijalna publikacija malog tiraža) uživo i na samim događajima, sve vreme obučene u kostime i okružene sopstvenom pozorišnom scenografijom. Pitala sam se ukoliko se performans može pretvoriti u zin, da li se i zin može pretvoriti u performans?

Počela sam da tragam za vizuelizacijama performansa, u početku u svim vrstama objavljenih materijala. Umesto pukih vizuelizacija nastupa u papirnoj formi, pronašla sam kostime, predmete, scenografiju… koji su doprinosili priči i njenom izvođenju. Ova upitanost me je navela da dalje istražujem istoriju, tradiciju, vrste i stilove pripovedanja sa vizuelnim pomagalima i to me je dovelo do kantastorije – vrste pripovedanja u kojoj izvođač pokazuje na vizuelno pomagalo dok recituje priču.

Koji vidovi izvođačkog pripovedanja su bili posebno zanimljivi i inspirativni za vas?

Ana Čavić: Počela sam istraživanjem indijske tradicije iz 6. veka „recitovanja uz pomoć slika“. Ona je opstala do danas kao yamapapaka, sa pričama unutar vertikalnih platnenih svitaka, koje izvode žene Chitrakar u Zapadnom Bengalu. Zanimljive su japanske etoki, iranske pardeh khani, potom javanske wayang beber predstave među mnogim drugim. U svemu, moja najveća fascinacija su vizuelna pomagala, „slike“ koje su zapravo vizuelizovani scenariji i instrukcije za predstave. U tom kontekstu, zanimljiva su istraživanja Walter J. Ong, Milmana Parrya i Alberta Lorda koji govore o tome kako usmeni pripovedači eksternalizuju svoje mentalne mape priča u neposredno okruženje, proširujući ih u prostor oko sebe i na predmete, pretvarajući ih tako u vizuelna pomagala. Kantastorija je i danas sa nama, iako se uvek ne naziva tako. Jedan od zanimljivijih savremenih primera je pripovedački performans „Opijumske lađe“ Neje Tomšič, koji je zapravo ceremonija čaja.

Vaša interdisciplinarna praksa daje Vam skoro beskrajne mogućnosti u eksperimentisanju. Kako vidite svoju ulogu pripovedača?

Ana Čavić: Da, konačno sam pronašla formulu za beskrajno eksperimentisanje koja odgovara mojoj umetničkoj praksi i uključuje sve različite aspekte mog kreativnog izražavanja: stvaranje, pisanje, izvođenje… čak i istraživanje. Ovaj ciklus je počeo pre skoro jedne decenije, ali i dalje osećam da sam na početku. Uvek sam samostalno istraživala, to je deo mog pristupa stvaranju umetnosti, ali moje akademsko obrazovanje je došlo u pravo vreme i dalo mi je alate za razmišljanje o svojoj umetnosti dok sam je stvarala. Bilo je, blago rečeno, izazovno razmišljati o stotinama intuitivnih odluka za koje mislim da svi umetnici donose „bez razmišljanja“, ali sam shvatila da imam „metodologiju“ iako je nikada nisam formalno artikulisala. Ovo saznanje mi je dalo samopouzdanje da preciznije ispitam svoju praksu i artikulišem je drugima. Što ne znači da potpuno razumem šta radim ili kuda idem; osećam se kao Alisa koja je upala u zečju rupu. Nalazim se u umetničkoj avanturi. Što se tiče mog odnosa sa publikom, negde usput, s pravom ili ne, internalizovala sam ideju pripovedača kao nekoga ko je, po mom mišljenju, odgovoran publici i za nju. Ona je oblikovana mojim istraživanjem različitih praksi pripovedanja i ubedljivim opisom uloge pripovedača u eseju Waltera Benjamina iz 1936. godine. Prema Benjaminu pripovedač je stvarna i prisutna osoba koja priča „stvarnu priču“ stvarnoj publici. Priča nije „stvarna“ u smislu da je realistična ili činjenična, već da ostavlja trajan utisak, jer ima nešto da kaže što nije samo informacija već nešto što se približava zajedničkoj mudrosti. To je cilj, ali ja sam još uvek na početku svoje pripovedačke prakse…

U četvrtoj fazi Vašeg projekta lepeza zauzima centralno mesto. Rekli ste da je za Vas ona idealni pandan poeziji, pa samim tim i emocijama. Šta biste izdvojili iz bogate istorije njene upotrebe?

Ana Čavić:  Parafrazirala sam zapažanje Stephane Mallarmea da su lepeze savršeno sredstvo za objavljivanje poezije. Čak bih otišla toliko daleko da kažem da se nadao da će lepeze biti način na koji će se poezija objavljivati u budućnosti. U tom pogledu, četvrti čin je omaž Mallarmeu.

Izdvojila bih Mallarmeove dvadeset dve pesme na lepezama. Uvijene unutar papirnog lista lepeze, a koji odgovara stranicama u knjizi, pesme su se rasklapale prateći njihov oblik.  Ovo se ispostavilo kao inovativan i maštovit doprinos fascinantnoj istoriji lepeze kao medija za objavljivanje u vreme kada se na njima redovno štampalo i objavljivalo, kao i na svakom drugom štampanom mediju. Ovim činom Mallarme je išao suprotno trendovima izdavaštva svog vremena vraćajući se inventivnosti kojom su ispisivane stranice iluminiranih rukopisa. Njegov uticaj odjekuje kroz ceo 20. vek i može se naći u kaligramima Guillaume Apollinairea, dadaističkim tipografskim eksperimentima, Andre Bretonovom spajanju poezije i objekta u njegovom nadrealističkom delu „Poema-objekat“, da pomenemo samo neke.

Mallarme je bio svestan činjenice da je graciozan gest rasklapanja lepeze da bi se otkrila pesma ili njenog savijanja da bi se sakrila, bio superiorniji od rasklapanja novina ili okretanja stranica povezane knjige. Mislim da je to nešto što su dame, koje su prve koristile lepeze da bi govorile njenim nemim jezikom gestova, istim „jezikom lepeze“ koji sam naučila i razradila kako bih izvela svoju poeziju u četvrtom činu, dobro znale. Mallarmeu su takođe mnogo značile tišine-pauze u njegovim pesmama, koje su predstavljene u vidu razmaka i nabora na lepezama. Važnost tišine je nešto što sam usvojila i iz jezika lepeza i od Mallarmea i mislim da se to ogleda u četvrtom činu.

Glavni protagonisti na vašim crtežima – lepezama su žena i antropomorfna lisica. Kakva sve značenja oni nose?

Ana Čavić: Da bismo imali priču, mislim da nam je potrebno najmanje dva lika; to odmah postavlja dinamiku – napred-nazad – iz koje se priča može odvijati. Dakle, žena i lisica su se pojavile u mojoj priči od samog početka. Uopšteno govoreći, žena i lisica simbolizuju ljudski i životinjski svet, ali takođe predstavljaju ženski i muški princip, običan i svet, i druge binarnosti. Na neki način, ova dva lika su suprotnosti, što je uvek dobra polazna tačka za generisanje materijala za priču. Na ovaj način mogu da pripišem različite osobine i sposobnosti ovim licima i da ih pustim da se razvijaju i komuniciraju u skladu sa ovom osnovnom logikom jinga i janga. Imati dva elementa od bilo čega takođe poziva na kontrast, dok tri ili više elemenata uvode poređenje i veću složenost. Moja priča je na početku, tako da kontrast dobro funkcioniše za stvaranje prvog utiska i nadam se da uvlači publiku u priču. Možda su to dve strane istog novčića, a zamena uloga je divan obrt.

 U mojoj priči, ženski lik mi je blizak i, u izvesnom smislu, je alter ego, dok je lisica zamišljena kao neko drugi. Lisica je misterioznija, i ja je vidim kroz oči ženskog lika: besmrtno stvorenje koje predstavlja drevne, animističke načine percipiranja i postojanja sveta, koji je još uvek obavijen velom misterije. Lisica ima određenu univerzalnu simboliku koja se prenosi kroz društva i kulture: lukavstvo, nezavisnost, radoznalost, prilagodljivost, intuicija. Naravno, ona je takođe predator i noćno stvorenje. Za pesnika Ted Hughes, kao i za mene, lisica predstavlja duhovnog vodiča i izvor umetničke inspiracije, i ohrabrujem sve da pročitaju njegovu pesmu The Thought Fox.

Da li pored neizostavnih razlika postoji i želja za pomirenjem, u kojem su emocije zajedničke, dok njihove manifestacije mogu biti drugačije?

Ana Čavić: Da, ali ravnoteža, harmonija, jedinstvo nisu dobri za priču! Ipak, moraju postojati trenuci razrešenja ili odmora, koji se dešavaju u priči. To je definitivno nešto o čemu se i ja pitam… Drugi način da se o tome razmišlja jeste u smislu želje, ili bolje rečeno, razlike između cilja želje, koji je očigledno harmonija, i stvarne mehanike želje, koju pokreće disharmonija.

Kako će se dalje razvijati vaša priča, koji vas projekti očekuju u budućnosti?

Ana Čavić: U oktobru 2026. godine imam samostalnu izložbu u Međunarodnom grafičkom likovnom centru (MGLC) u Ljubljani; to će biti najambicioznija postavka ciklusa „Niti bez kraja“ do sada. Izložba će prikazati sve artefakte, vizuelna pomagala iz dosadašnja četiri čina, dokumentaciju o izvođenju, i sve će biti smešteno u posebno dizajniran ambijent izložbe. Ne želim previše da nagoveštavam jer se priča još uvek odvija, ali je verovatno da će predstojeći činovi ciklusa uključivati tepih za pripovedanje, kostim za pripovedanje i moguće set parfemskih ulja za pripovedanje zasnovanih na floriografiji ili „jeziku cveća“.

 

Fotografije u tekstu: Stanislav Milojković