On se po potrebi pojačava do nivoa panike, usmerava na određene grupe i pojedince, indukuje i kanališe ka nasilju ili teroru.

 

Politike straha su metodološki saradnici vlasti, metodologija upravljanja, uporište zamene teza i sigurni pokazatelj skretanja pažnje s važnijih tema i problema koje zapravo tište vlast, nametanjem imaginarnih ili kauzalno, manje značajnih. Za sve to vreme mediji nas senzacionalistički bombarduju zastrašujućim pričama, bez ikakvog analitičnog i strukturnog pristupa problemima koje “obrađuju”.  

 

Prekarizacija, strah od otkaza i nezaposlenost su mehanizmi koji ljude pretvaraju u tihe i pokorne sluge, te je ono što nam je zapravo potrebno – novi utopizam. Komercijalizacija straha i kreiranje njegove jasne upotrebne vrednosti podstiče povlačenje u još dublji individualizam u promišljanju problema i pretnji, prepreke udruživanju, empatiji, razmeni i saradnji.