Na novoj tribini iz ciklusa “Filozofija, duhovnost, terapija”, biće reči o jednoj naizgled skrajnutoj temi filozofske terapeutike: tzv. fenomenološkoj terapeutici. Merlo Ponti smatra da fenomenalno jedinstvo organizma (imaginativno, doživljajno, čulno) osigurava percepciju sveta, a ne mišljenje, niti pojam. Radi se o fenomenalnom, pojavnom, iskustvu sebe, međuljudskih odnosa i njihovom odnosu prema svetu. Bivanje telom je zapravo bivanje svetom, bivanje sobom, bivanje čovekom, bivanje Bogom (kao ikona Božja), bivanje prirodom. Cilj fenomenološke terapeutike nije da objasnimo svet racionalizovanom terminologijom nauke, već da uspostavimo kontakt tela i sveta. Samo sa tom namerom možemo, preko istraživača psihe, dospeti do smisla humanističkih nauka.

O CIKLUSU TRIBINA “FILOZOFIJA, DUHOVNOST, TERAPIJA”

Civilizacije se urušavaju a druge rastu na njihovim temeljima, koristeći staro kamenje, neuništivo, ali ih stavljaju u funkciju svojih novih interesa i potreba. Koncepti antičkih, ranohriščanskih i helenističkih terapeutskih praksi ostali su aktualni do danas. Današnje tehnologije vladanja i upravljanja dušama i telima, „Tehnologije Selfa“, postaju sve više kreščendo o sreći koji umukne u trenutku smrti i pri samom pomenu smrti. Eklektizam modernih terapeutskih praksi, danas toliko hvaljen i podržavan, ne uzima u obzir da su „stare“ duhovne prakse, u sopstvenoj izvornosti, vrednije (a nažalost zaboravljene ili namerno skrajnute), od modernog eklekticizma i relativizma u koje se smeštaju. Prve, koje tinjaju skoro dva milenijuma, u laičkom i institucionalnom, neposrednom življenju, realno donose spokojstvo, put do životnog individualnog smisla i veru u ljudski kosmički poredak, mikrokosmos, unutar koga prebiva ljudska vrsta. A u tom poretku tek odnos poštovanja prema božanskoj moći, koja je ostvariva kroz čoveka, donosi samopoštovanje i samom čoveku – pojedincu, nevoljniku, nezadovoljniku, dezorjentisanom, bolesnom od života.

Da bi Terapeutika bila samostalna praktična i teorijska disciplina, kako nalaže Evropska, Strazburška Deklaracija iz 1982, neophodno je istaći i njene antropološke, epistemološke i ontološke vrednosti za vremena koja živimo. Izvesna znanja o Aleksandrijskim Terapeutima na prelazu iz starog u novi vek ukazuju na veliki značaj „usluga duše“ u religioznim i nacionalnim previranjima onoga doba (od Haldeje do kasnog Rimskog carstva). Današnja multikulturalistička i religiozna previranja, često tragična, zahtevaju preispitivanje ciljeva i duhovnih vrednosti koje nude mnogobrojni „spasitelji duša“, „ranjeni iscelitelji“, pa i moderne psihijatrijske i psihoanalitičke prakse. Ranohrišćanski i kasno helenistički koncepti „odnosa sebe prema sebi“ kao uslova odnosa prema zajednici, pojmovi greha prema sebi i prema drugima, moderni dijalozi filosofije i psihijatrije, vrednosti hrišćanske i grčke parrhesia-e – hrabrosti da se govori istina, filosofske terapeutske vežbe – Askesis Philosophias, ukazaće i na mogućnosti katarze u individualnim životima ljudi. Ali je potrebno naći pravu, živu, reč za ono što nam se događa pod imenom patnje, nemoći, samrtne tuge. Budući da je govor i čin i iskaz (logoi kai erga) i sama „reč“ je delo – kojom pojedinac otvara sebi prostor za život.

Udruženje “Filosofski vrtovi”  osnovano je sa sledećim ciljevima: razvijanje veština neophodnih za očuvanje mentalnog zdravlja, trening ljudskih odnosa, psihoterapeutsko savetovalište, organizovanje filosofske škole tipa “obrazovanje za život”, usluge supervizije u projektima filozofskih savetovališta, filozofa praktičara, filozofa terapeuta, obrazovanje za demokratiju kao lični i kolektivni stav, organizovanje podrške obrazovanju žena žrtvama porodičnog i partnerskog nasilja i odnosima u porodici, organizacija stručnih skupova i radionica, objavljivanje i prevođenje knjiga, saradnja sa Univerzitetima i stručnim udruženjima u zemlji i inostranstvu koje se bave brigom za mentalno zdravlje.