„Ublažavanje nasilja je dio same logike nasilja. Humanitarizam, ljudska prava i međunarodno humanitarno pravo, kad ih zloupotrebi država, supradržava ili vojna akcija, postali su ključna sredstva pomoću kojih se izdračunava i upravlja ekonomija nasilja…. U sadašnjosti su prostorne organizacije i fizički instrumenti, tehnički standardi, procedure i sistemi monitoringa – složeni humanitarni sklop – postali sredstvo za provođenje suvremenog nasilja i za upravljanje prognaninm ljudima, neprijateljima i nepoželjnima.“
(Eyal Weizman, Najmanje od svih mogućih zala)

Na koje se sve načine javni prostor, eksplicitno i implicitno, zauzima i oduzima? Kako zajednice bivaju isključene ili se same isključuju u prostoru? Na koji način funkcioniše društveno-prostorna dijalektika (Edvard Sodža)? Na koje sve načine se manifestuje prostornost  sve suptilnijih, ali i sve razornijih mehanizama nasilja i mržnje? Kako se danas dualizam javno-privatno investira u različite strategije isključivanja? Gde leži potencijal za otpor – u kreatoru ili korisniku prostora?

Osnov za razgovor, ali ne i jedini okvir biće film „La Zona“ (Rodrigo Plá)