Jedno je sigurno, društvene mreže su moderni oblik ljudske komunikacije i kao i svaki drugi može se koristiti za dobro ili zlo. Činjenica je da one doprinose razvoju demokratije, spajaju ljude i povećavaju transparentnost u društvu. Međutim, imaju i dramatičnu stranu, pa masovne komunikacije mogu postati veoma uznemiravajuće i mračne. Mnoge masovne ubice poslednjih godina često žele da nadmaše svoje prethodnike i ostave sopstveni trag tako što opisuju svoje zločine na društvenim mrežama i postavljaju video snimke sa počinjenim ubistvima na njima. Primeri su brojni. Čak i te monstruozne slike i snimci koji su preplavili internet deluju „pitomo“ u poređenju sa odsecanjem glava, spaljivanjima i sakaćenjima u režiji krvnika Islamske države koji svaki svoj brutalan čin dokumentuju video kamerama i zatim ove video snimke postave na internet. I ozloglašeni meksički narko-karteli posežu za ovakvom praksom kako bi usadili strah i poslali poruke upozorenja. Takođe, nekoliko osuđenih ubica u SAD su se izvinjavali, pokušavali da opravdaju svoj zločin ili čak hvalili svojim zlodelima na društvenim mrežama pre nego što su uhvaćeni.

Iako podeljenih mišljenja, psiholozi su složni u jednom – ovakvi slučajevi potrebe da se podele čak i najgora dela kakvo je ubistvo, u fokus stavljaju ulogu društvenih medija kao lakog načina za širenje mržnje i izopačenosti. Jedan strani stručnjak ispričao je da mreže kao što su Fejsbuk i Tviter podstiču urođene instinkte ljudskih bića da skrenu pažnju na sebe (odakle i opsednutost čuvenim selfijima) kao i želju za prihvatanjem i uklapanjem. Na taj način, društvene mreže služe i kao idealan kanal širenja čak i najiskrivljenijih verovanja i poremećenih teorija, dovodeći do toga da pojedinac svoja devijantna ponašanja tumači kao normalna pronalaženjem istomišljenika na društvenim mrežama (po principu, ako mi neko „lajkuje“ status, on misli isto). Takođe, poznato je da i želja za publicitetom zločince motiviše da objavljuju svoje zločine na mrežama, jer publicitet dobije osoba koja napravi neki skandal, učini nešto loše. Očigledno je da ljudi ne razlikuju popularnost od publicititeta. Mnogi psiholozi su mišljenja da većina ljudi koji počine nasilan zločin imaju „iskrivljenu percepciju da rade dobru stvar.“

Ipak, previše je lako okriviti nove medije za propuste u ljudskoj prirodi i duboko ukorenjene ljudske probleme, ali se mora postaviti niz opravdanih pitanja: odgovornost društvenih mreža, etika i dvostruki standardi kada je u pitanju prikazivanje smrti iz zapadnog sveta i slaborazvijenih zemalja.     

 

Knjiga „Studije digitalnog: organologija znanja kognitivne tehnologije“ koju je priredio Bernar Stigler razmatra preokret u znanjima kao proces izloženosti digitalnoj tehnologiji. Algoritamska profilisanja sve češće ne nude čoveku-korisniku ono za čime traga već „ono što on jeste“ te se postavlja pitanje do koje mere su tehnološka pitanja u stvari pitanja etike. Digitalna humanistika, kao rasrsnica između digitalnih medija i tradicionalnih humanističkih nauka, samo je jedna dimenzija onoga što treba šire obuhvatiti pojmom „studije digitalnog“. Sa svešću o tome da jezik i govor gube interfejsni karakter, ova knjiga istražuje ključni doprinos digitalnog u globalnom preobražaju znanja u svim njegovim oblicima (naučnim, umetničkim, političkim, društvenim u širem smislu, praktičnim u svim domenima), preobražaju koji postavlja suštinska i radikalno nova epistemološka pitanja.       

 

Biografije učesnika:
 

Dobrinka Kuzmanović

Završila osnovne studije psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Na istom Fakultetu upisala doktorske studije, trenutno radi na izradi doktorske disertacije u okviru koje istražuje digitalnu pismenost kod mladih u Srbiji.

Zaposlena je na Departmanu za psihologiju Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu, kao asistentkinja na predmetima Psihologija obrazovanja i Razvojna psihologija.

Višegodišnja je saradnica Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde je angažovana na brojnim istraživačkim projektima, kako međunarodnim (OECD/PISA –Programme for International Student Assessmenti OECD/TALIS – Teaching and Learning International Survey, Global Kids Online), tako i domaćim (Škola bez nasilja, Digitalno nasilje u školama u Srbiji i dr).

Koordinirala je projekat SOS onlajn servis za podršku mladima koji su iskusili nasilje u digitalnim medijima koji je Fakultet za medije i kominikacije realizovao u saradnji sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije i UNICEF-om.

Koautorka je publikacija Digitalno nasilje – prevencija i reagovanje i Mladi u svetu interneta.

 

Vera Despotović

Osnovne i master akademske studije završila je na Fakultetu političkih nauka – smeru socijalna politika i socijalni rad Beogradskog univerziteta. Na istom Fakultetu završava izradu doktorske disertacije iz oblasti nasilja u porodici.

Pored formalnog obrazovanja, Vera Despotović je završila četvorogodišnji internacionalni trening iz porodične sistemske terapije, kao i niz psihoterapijskih edukacija iz oblasti psiho drame, sistemske porodične terapije alkoholizma, medijacije, psihoterapijskog rada sa počiniocima nasilja u porodici i dr.

Zaposlena je na Departmanu za socijalni rad Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu, kao asistentkinja na stručnim predmetima iz oblasti socijalnog rada. Pre toga, radila je 20 godina u okviru sistema socijalne zaštite – Savetovalištu za brak i porodicu Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu, kao porodični psihoterapeut i rukovodilac službe.

Autor/koautor i izvođač je više akreditovanih programa u sistemu socijalne zaštitie i objavila je veliki broj tekstova u oblasti socijalnog rada, nasilja u porodici i medijaciji.

 

Mirko Mrkić

Rođen 1980. godine u Beogradu. Diplomirao prava na Univerzitetu u Koventriju, Velika Britanija, 2001. godine, a potom na Univerzitetu u Beogradu 2002. godine. Nakon položenog pravosudnog ispita se upisuje u Advokatsku komoru Srbije 2005. godine.

Od 2002. godine do 2010. godine, kao advokatski pripravnik i potom advokat u Advokatskoj kancelariji Fila, radi na više slučajeva pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu, uključujući Tužilac p. Generala Pavla Strugara i Tužilac p. Milana Milutinovića, Nikole Šainovića i dr.

Početkom 2011. godine osniva sopstvenu kancelariju koja se pretežno bavi medijskim pravom.

Predaje na Fakultetu za medije i komunikacije predmete Medijsko pravo i Internet pravo.