Istraživanja pokazuju da je u Evropi sve više ima ateista, angostika, pojedinaca i grupa koje se okreću altenativnim religijama. Sve veći broj crkva je zatvoreno, pretvoreno u muzeje, šoping-molove, diskoteke ili objekte drugih verskih zajednica. Sve to se dešava dok čujemo učestale pozive na očuvanje hrišćanske kulture i nasleđa Evrope, najčešće desno obojenih političara Evrope i Srbije. Čak ni zaokret pojedinih hrišćanskih crkava u pravcu radikalne levice i otvaranje za moderne društvene tokove nisu donele značajniji rezultat.

Da li se suočavamo sa nezaustavljivom sekularizacijom kao prirodnim završetkom istorijskog razvoja? Ili je u pitanju problem formulacije religijskog iskaza koji postaje sve manje nerazumljiv i aktuelan u stanju permanetne krize društva koje se susreće sa izazovima migracija, socijalne nejednakosti, ljudskih prava i sloboda, često (opravdano ili ne) suprostavljenih ustaljenom moralu i vrednostima predstavljaju izazove sa kojima se svakodnevno susrećemo? U kojoj meri je tradicionalni jezik kojim se religijski predstavnici obraćaju javnosti razumljiv i aktuelan savremenom čoveku? Da li je moguće promeniti i prilagoditi način izražavanja, a ostati veran poruci koju kao verujući upućujemo svetu? Da li je to neophodno učiniti? Koji su i kakvi komunikacisjki izazovi koje savremeno društvo stavlja pred nas?