Svima je dobro poznat grčki bog vremena Hronos i po njemu nazvano hronološko vreme, linearno, mehaničko, kvantitativno vreme koje se u današnje vreme pretvorilo u ”ekonomsko vreme” kako to pokazuje Joke Hermsen i ukazuje na posledice koje takvo shvatanje vremena ima za čoveka i društvo. Drugi grčki bog vremena – Kairos, bog pravog ili pogodnog trenutka, tokom istorije zapadne civilizacije zaboravljen je i potisnut, pre svega u hrišćanstvu i prosvetiteljstvu, da bi ponovo bio otkriven u delu Ničea, Bergsona, Benjamina, Bloha i u dvadeset prvom veku.

Kairos se povezuje s pojmovima entuzijazam, inspiracija, empatija, oduševljenje i prekidom hronološkog vremena kako bi bio stvoren trenutak u kome je moguća promena i stvaranje novog. Značaj Kairosa i njegov revolucionarni potencijal za conditio humana predmet je filozofske studije Kairos, novi entuzijazam.
O učesnicima:

Joke J. Hermsen je holandska književnica i filozofkinja. Studirala je književnost i filozofiju u Amsterdamu i Parizu. Svoja istraživanja, romane i studije posvetila je delima Ingeborg Bahman, Hane Arent, Simone Vejl, Emanuela Levinasa, Virdžinije Vulf i pisaca iz kruga Blumsberi. Aktivna je članica međunarodnog udruženja Žene filozofi (Society for Women in Philosophy).

Biljana Dojčinović je profesorka opšte književnosti i teorije književnosti, jedna je od osnivačica Centra za ženske studije u Beogradu. Između 2002. i 2008. bila je glavna urednica časopisa za feminističku teoriju Genero. Osnivačica je i rukovoditeljka projekta Knjiženstvo i glavna urednica istoimenog godišnjaka http://www.knjizenstvo.rs/  Autorka je knjiga Ginokritika (1993), Gradovi, sobe, portreti (2006), Kartograf modernog sveta (2007), Susreti u tami (2011), Pravo sunca – drugačiji modernizimi (2015).

Jelena Pilipović je profesorka antičke književnosti na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta. Autorka je knjiga Orfejev vek (2005), Locus amoris. Dijaloško čitanje Sapfine poezije (2014) i Ka lepoti. Erotološko čitanje Sapfine poezije (2016). Dobitnica je Istraživačke nagrade grada Pariza i nagrade „Nikola Milošević“.

Zorica Bečanović Nikolić je profesorka na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.  Autorka je knjiga Hermeneutika i poetika (1998), Šekspir iza ogledala (2007) i U traganju za Šekspirom (2013).

Andrija Sagić, multiinstrumentalista i kompozitor. Diplomirao filozofiju u Beogradu, specijalizirajući estetiku i filozofiju Srednjeg veka kao i savremenu epistemologiju. Istražuje muzičku praksu Srednjeg veka i Fluksusa. Posebnu pažnju posvećuje vokalnoj praksi Srednjeg veka u Pitagorinom muzičkom sistemu. Ovo interesovanje proširuje na istraživanje mikrotonalne muzike od antike do savremene muzike. Jedan je od osnivača Festivala mikrotonalne muzike “Mikro”. Sarađuje sa čembalistkinjom Smiljkom Isaković. Član je ansambla “Renesans”. Trenutno rukovodi odeljenjem za Digitalizaciju i informacioni razvoj biblioteke “Milutin Bojić” u Beogradu.

Knjigu je na srpski jezik s nizozemskog prevela Olivera Petrović van der Leuv a publikovana je u ediciji Kontrateg izdavačke radionice Futura publikacije iz Novog Sada.

O knjizi ”Kairos. Novi entuzijazam”

Knjiga holandske filozofske književnice Joke Hermsen, Kairos. Novi entuzijazam, pisana je usred novog vrhunca kontinuirane krize zapadnog sveta i zbog nje, jeste pledoaje za intervenciju u primarnu kategoriju bivstvovanja: vreme. Ispod površine njenih razmišljanja manje-više nedvosmisleno stoji njeno osećanje da je temeljni uzrok krize dominantno shvatanje vremena. To vreme novovekovna zapadna civilizacija shvata kao hronos, s jedne strane kao merljivo i s druge strane kao vreme života, te je utoliko kao kvantitativno fizička i kao kvalitativno ekonomska kategorija. Kao kvalitativno, udruženo s  prostorom kao drugom osnovnom kategorijom opažanja ono čini mogućom brzinu. Kao kvalitativno, a ipak i kvantitativno u jedan mah, ono kao vrednost naposletku ispostavlja samo merljivu vrednost – novac. Tako shvaćeno, ono u jednu ruku generiše ideju napretka, u drugu ruku napretku kao takvom neupitno pridaje vrednost (više=bolje). Kriza, koja se u konačnici ispoljava kao kriza života, međutim pokazuje da negde postoji skrivena greška. Ta greška je upisana u samo poreklo Hronosa, odnosno Kronosa, jednog od Titana, Uranovog sina poznatog po tome što „jede svoju decu“ (onako preventivno jer mu je proročeno da će ga jedno njegovo dete ubiti: biće to Zevs koga je od proždrljivog oca spasla mati).

Autorka zato poseže  – nije u tome usamljena, može se već govoriti o „kairologiji“ kao disciplini – za drugim antičkim božanstvom koje je starim Grcima bilo korektiv protiv takvog nezasitog Titana: to je Kairos koji je za Grke bio mogućnost da se Kronosovo (proždiruće) vreme na neki način „zaustavi“ u trenutku:

„To je trenutak nepokretnosti i refleksije koji upravo može prekinuti kontinuitet istorije i Hronosov kontinuitet. U trenutku prekida i izoštrene pažnje tok istorije biva prekinut da bi se stvorila cenzura u sledu događaja jer tek tada je moguća ”revolucionarna” promena. Drugim rečima, to novo, inspirisano Kairosom, nije rezultat ili logična posledica određenog istorijskog razvoja, već je suštinski različitog karaktera i stoga se pre može smatrati tačkom raskida.“