Kada pogledamo zvanične statistike Republike Srbije, može delovati da naše društvo doživljava određene ekonomske napretke. Ipak, ako, primera radi, procenat nezaposlenih stalno opada, a to nije ispraćeno značajnijim rastom broja zaposlenih, jasno je da statistički nalazi svašta ispuštaju da pokažu. Statistika nam ne govori ništa ni o kvalitetu novootvorenih radnih mesta, a dosta zamagljuje i pitanje plata koje se na tim radnim mestima mogu zaraditi. Stalno ponavljani parametar bruto društvenog proizvoda teško da nam može reći bilo šta o tome kako ljudi zaista žive, a najavljeni rast zarada ostaje da odzvanja kao eho obećavane, ali nikada dočekane bolje budućnosti. U nedavno objavljenom tekstu na portalu Peščanik, sociološkinja Maja Krek iznosi argumentaciju koja pokazuje da zapravo “Srbija danas neodoljivo liči na društvo kakvo je opisivao Marks pre čitav vek i po – duboko podeljeno na eksploatatore i one koji imaju tek za biološku reprodukciju ili ni toliko.” Dok domaće statistike pokazuju progres, na evropskom nivou Srbija se pozicionira kao zemlja sa najekstremnijim nejednakostima, koje, što se više udaljavamo od socijalističke prošlosti, postaju sve esktremnije.

Radni stolovi kao prostor za dijalog i u 2018. godini

Centar za politike emancipacije sarađuje sa Domom omladine Beograda već nekoliko godina na organizaciji brojnih tribina i (međunarodnih) konferencija. Početkom 2016. godine rodila se ideja za posebnim serijalom tribina, pod nazivom Radni stolovi, a sa ciljem da aktuelne teme i probleme diskutujemo zajedno sa onima koji se njima bave i u teoriji i u praksi.

Već dve godine na Radnim stolovima bavimo se temom Participativne demokratije, odnosno preispitivanjem mogućnosti da se ljudi direktnije pitaju o stvarima koje direktno utiču na njihove živote, i potencijalima njegove implementacije u različitim sferama društva.

Na temu demokratije je naizgled ispričano sve. Ipak, pitanje učešća građana i građanki u donošenju odluka stalno se proširuje i to ne samo u konceptualnom smislu već i u praksi. Demokratija se ne može svesti na izbore koji se održavaju jednom u četiri godine već je potrebno izgrađivati mehanizme koji će omogućiti neposrednu participaciju stanovništva u odluke koje se tiču razvoja društva u kojem živimo. Postoje brojni primeri proširivanja polja odlučivanja, a koji nam mogu biti relevantni i danas i na osnovu kojih možemo promišljati sadašnju i buduću političku praksu.

Do sada je, u saradnji sa brojnim partnerskim organizacijama i inicijativama, organizovano preko 15 Radnih stolova na teme kao što su stanovanje i evikcije, dostojanstvena plata i dostojanstven rad, izbori bez izbora, prekarni rad, politike straha, položaj žena u našem društvu, perspektive obrazovanja, cenzura u medijima, itd.

Kroz seriju predavanja i razgovora imali smo priliku da ugostimo veliki broj aktuelnih domaćih i regionalnih predavača i predavačica. Neki od učesnika/ca sa kojima smo razgovarali su Jelena Veljić, Bojana Tamindžija, Danilo Ćurčić, Tanja Jakobi, Toni Prug, Jovana Gligorijević, Jelena Višnjić, Stefan Aleksić, Stipe Ćurković, Nebojša Milikić, Iva Čukić, Đorđe Balmazović, Stefan Slavković, Olga Dimitrijević, Nenad Porobić, Nenad Glišić, Tamara Petrović, Dobrica Veselinović, itd.

I u 2018. godini nastavljamo da konceptualno promišljamo temu demokratije i nudimo predloge za konkretno proširivanje polja participacije i direktnog uključivanja građana i građanki u odlučivanje o svim pitanjima koja direktno utiču na njihove živote. Neke od tema koje ove godine stavljamo na sto su tehnologije i društvo, zelene politike, dobra ekonomija, neprofitno poslovanje i radna prava žena.
Za sve dodatne informacije pišite nam na politike.emancipacije@gmail.com i prijavite se za naš njuzleter, ali i pratite sve zvanične kanale Doma omladine Beograda i Centra za politike emancipacije.