Gotovo dve decenije nakon ratnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji, prostor Zapadnog Balkana i dalje funkcioniše kao region „zamrznutog konflikta“ u kojima preovladavaju razni amalgami versko-nacionalističkih narativa koji govore o opasnosti od „drugoga“. Iako su konflikti u bivšoj Jugoslaviji bili pre svega političke prirode, sasvim je sigurno da su posedovali i versku konotaciju, te da su dominantne religije igrale određenu ulogu u stvaranju etničkih podela i netrpeljivosti. Religija je služila kao gradivni element nacionalizama i bez sumnje, kao jedan od osnovnih identitetskih markera koji su definisali podeljene strane unutar sukoba. Na taj način, verski simboli, rituali i organizacije služili su kao katalizatori konflikata, nacionalnog osvešćivanja i etničkih antagonizama. Posledično, političke elite inkorporirale su verske simbole i elemente u novu vrstu političkog kapitala i nove etno-ideološke matrice – nacionalističkog populizma koji je prisutan i danas.
 
Iako dele isti geografski i post-kofliktni prostor, dominatne religije na Zapadnom Balkanu – Srpska pravoslavna crkva, Rimokatolička crkva i Islamska zajednica poseduju ponekad i dijametralno različite poglede prema minulim konfliktima i prošlosti. Religija tada zauzima javni prostor ali na jedan maliciozan način, najčešće u formi amalgacije verskog i nacionalnog, to jest, negativnog teo-političkog diskursa, u kome se prepliću mitska transcedenca (Kosovski mit u Srbiji, Antemurale Christianitatis u Hrvatskoj), polarizacija i antagonizam na relaciji Istok-Zapad često u vidu manihejskog dualizma (zaverenički diskurs) i selektivan pristup žrtvama. Ništa manje nisu prisutni ni elementi koji u dekonstrukciji prošlosti dovode do izmišljanja tradicija i na ideološki način konstruišu novi teo-politički narativ koji negativno utiču na normalizaciju odnosa na prostoru Zapadnog Balkana i formiranje kleronacionalističkih obrazaca koji pogoduju održavanju verskog fundamentalizma i netrpeljivosti. Sav antagonizam i dugogodišnja istoriografska antinomija balkanskih naroda neumitno se transponira na ravan kolektivnog sećanja koje u svojoj nepravilnoj formi postaje sukobljeno generacijsko traumatsko sećanje i trasiraju put nastavka konflikta. Verske zajednice imaju bitan značaj u ovim procesima. Ne samo zbog svoje kulturno-istorijske uloge već i zbog svoj narativa koji je prevashodno narativ sećanja, jer su crkve i verske zajednice zapravo institucije sećanja. Mogu li istorijska mesta stradanja poput Jasenovca ili novih stratišta poput Srebrenice, Vukovara ili Kravica da dobiju religijsku dimenziju koja bi se izdigla iznad selektivnosti pamćenja? Ovo sećanje treba izdignuti iznad puke selektivnosti i njihove ideologizacije i politizacije kako je neretko do sada bio slučaj i nasuprot tome raditi na kulturi sećanja koja je inkluzivna prema svim žrtvama sukoba, prema žrtvama „drugoga“ i odgovornosti prema zločinima naših sunarodnika kako bi se izbegla istorijska spirala sukoba na ovim prostorima.
 
Na tragu ovakvog razmišljanja, dokumentarni serijal radnog naslova „Religije, nacionalizam i kultura sećanja“ ima za cilj da analizira na koji način versko/politički faktori utiču i kreiraju kulturu sećanja u post Jugoslovenskom prostoru. Predviđeno je da se serijal sastoji od četiri polučasnovne epizode kojima će prethoditi pilot emisija. Da li postoje političke religije na Balkanu i kakav je odnos između religije i stvaranja nacionalno-političkih ideologija? Kakva je uloga transgeneracijskog sećanja i uloga religija bila tokom ratnih sukoba a kakvi su mirovni, odnosno konfliktni kapaciteti religija u regionu danas? Koliko je važno da religije daju podršku regionalnim mirovnim inicijativama, poput Inicijative za REKOM ili formiraju sopstvene inicijative?  Neka su od pitanja kojima će se baviti pilot i nastavci dokumentarnog serijala a ujedno i raspravljati na predstojećoj radionici.