Autor, koji dobar deo romana ispisuje kao ispovest izvesnog Vinstona, sićušnog šrafčića u mašineriji propagande neke male zemlje u Evropi, namerno je odabrao povezanost sa Orvelovim romanom “1984”. Smišljeno se “kači” za ovo delo, ali mu je to samo polazište: opisuje Vinstona kako u nekoj dalekoazijskoj zabiti prati vesti iz opustošenog sveta. On se tamo blagovremeno sklonio naslućujući kataklizmu. Uporedo sa primitivnim životom seljana na rubu civilizacije, koji su se sačuvali pogibelji koja je zadesila veliki svet, Vinston paralelno evocira uspomene na svoj dojučerašnji život i rad u nekom institutu koji je smišljen da propagandno podržava nastojanja režima u neimenovaj zemlji koja će se u Trećem multinacionalnom ludilu pokazati kao “otpadnička nacija” i biti uništena unakrsnom vatrom suprotstavljenih sila.

Roman je podnaslovljen sa “teatralna povest” jer se u njemu kao uporedna radnja i sećanje javlja priča o Vinstonovom amaterskom bavljenju dramskom umetnošću u nekom of teatru. Pripovest je začinjena ljubavnom pričom koja se odvija između Vinstona i mlade Hane koja je takođe polaznica kursa glume. Hana će postati oličenje Hrabrog Novog Sveta koji se rađa iz nuklearne kataklizme, jer kada se rat okonča nad preživelim čovečanstvom pojaviće se Princ Zigfid kao ujedinitelj ljudskog roda, a Hana će postati oličenje nove Boginje Razuma koja će stvoriti pretpostavke za duhovno jedinstvo pošto su kompromitovane i (samo)uništene sve velike monoteističke i politeističke religije. (Piscu je za ovaj detalj poslužio istiniti događaj iz Francuske revolucije kada su Jakobinci inaugurisali La Déese de la Raison u katedrali Notre Dame.)

Na kraju romana, koji kroz preispitivanje glavnog junaka obiluje istorijskim digresijama na Drugo multinacionalno ludilo, Vinston kreće natrag prema svojoj opustošenoj zemlji u nadi da će njegove usluge ponovo biti potrebne, ovoga puta Svetskoj vladi koja svuda postavlja namesto bivših “nacionalnih” vlada svoje predstavnike. U povratku ga očekuje vest da je nepoželjan…

 

Nenad Petrović rođen je 1961. godine u Vranju. Piše kratke priče, romane, putopise, eseje, pozorišne i radio drame. Objavio je romane: Čovek koga je trebalo ubiti, (najpre kao samizdat u 100 fotokopiranih primeraka 1992. pa potom u izdavačkoj kući STUBOVI KULTURE, 1996.); Arijadnino klupko, (NARODNA KNJIGA, 2001.); Sectio caesarea, (samizdat, 2007.); Silazak u Atlantis, (PARTENON, 2012.); Sinekurista (pod pseudonimom Teo P. Fedorov, ORION ART, 2016.); Slom (MostArt 2018.). Takođe je objavio dve knjige priča: Rane, ožiljci, melemi, (samizdat, 1997.) i Ugriz rajske zmije, (NOLIT, 2003.). Izvedeno mu je deset drama na programima Radio Beograda. Živi i stvara u Beogradu.