“Ljudi, verujemo, i za to dokaze nije teško naći, ne mare za poeziju, niti je, pisanu biranim i retkim rečima, razumeju. Razumeju je, zapravo, koliko sebe i svoj život. Ali ako poeziju shvatamo šire, i ne kao književnu vrstu, već način prisustva i osećanja sveta, stvari stoje drugačije. Ovako shvaćena poezija nije izdvojen i redak tenutak u životu čovekovom, već je to manje, ili više, razvijen i izgrađen način na koji prihvatamo, osećamo, živimo život. Poeziju dodirujemo koliko dublje prodiremo i osvajamo dubinu, punoću života, što intenzivnije, plodnije živimo, ukoliko živimo punim plućima, na sva čula.
I kada ne znam šta je život, život nije ’’loša navika’’ kako to inteligentni, ponekad i odviše inteligentni, Borhes, veli. Poezija, i kada njenog prisustva nisam svestan, ne dozvoljava životu da padne ovako nisko!”

(Muharem Pervić, iz neobljavljenih rukopisa)

IDEJA
Intergralni projekat koji je razvijen na panesteckoj sintezi poetskog dela “Tempo” autora Jasmine Holbus
(u izdanju izdavačke kuće Plato Books, Beograd) kroz video & audio medij.
Napisana poetska reč = slovo
Izgovorena poetska reč =  zvuk
Poetska slika = video

TEMA
“Ne znam tačno gde sam; to mesto kao da nema imena, ali sam, najčešće, na tom bezimenom mestu. Možda to ime, ili naziv, i postoji, moguće je da mi, ponekad, na um dođe, ali ga nikad nisam glasno izgovorio. To kao da i nije jedno određeno mesto, već sva mesta koja od prvog, ili početnog, prvobitnog, nosim u sebi. Ne, nije to, izgleda, mesto u kome se nalazim, ali je mesto koje me, i tako zagubljeno, utonulo, podržava u nastojanju da ne izčeznem, ne razbijem se u paramparčad, ne nestanem u šupljinama oštrih hridi.
I ovo mesto o kome ne mogu da prestanem da mislim i govorim, iako ne uspevam da ga u javi naselim, i sve što mi se počev od ove tačke, događalo, jeste i nije bilo, postoji i ne postoji. Znam da na javi ovo mesto ne mogu posetiti, ne mogu pronaći, iako neću prestati da ga tražim, ne mogu uzeti voz ili avion da bih u njega stigao. Mogu ga staviti u priču, u pesmu, i kao da je to jedini način, da u ovom mestu odakle dolazim, budem. “ (Muharem Pervić, iz neobljavljenih rukopisa)

Na prvi pogled izgledam
kao žena koja ne može izgubiti predubeđenja
kao neko ko će zaista znati
da odgovori na poziv prividnog jedinstva
Dok koračam dvaput istom ulicom  
puštena kroz neusmerenu noć
čujem zvuk ravnoteže

CILJ

Upisati na globalnu kulturnu mapu umetnost nastalu u mediju kojem je osnovno izražajno sredstvo poetska reč, ne prevodeći je pri tom na različite jezike sveta, već je transponovati na univerzalne umetničke medije, koji ne zahtevaju (čitaj isključuju) metod klasične traskripcije.

OPIS

“Različita vremena predstavljaju samo delove jednog te istog vremena“  (Kant)
Video i audio instalacija inspirisana poetskom slikom pesničke zbirke “ Tempo“ prostornom povezanošću realnog i virtuelnog prostora projekcije gradi trodimenzionalnu knjigu. Narativnost pesničke knjige je prevedena u apstraktnu formu scenske postavke Video- poetska slika; Zvuk – izgovorena REČ. Prostornim povezivanjem video i zvučne instalacije temacki iznova dajemo novi tempo samoj poetskoj reči.

Likovnost/ vizuelizacija poetske slike
VREME 1.    Realan prostor = UŽIVO  u centru prostora glimac
VREME 2.    Virtuelni prostor =  PROJEKCIJA  video / crteži ilustracije (audio – video instalacija)
VREME 3.    Virtuelni prostor =  PROJEKCIJA animacija/ tekst  knjige (audio – video instalacija)

O autoru – Jasmina Holbus
Diplomirala enterijer na Čelzi koledžu za umetnost i dizajn u Londonu 1996. godine. Član je Udruženja književnika Srbije od 1993. godine i ULUPUDS-a od 2007. godine sa statusom samostalnog umetnika.

U pozorištu radi kao scenograf od 2003. godine. Do sada je izvedeno jedanaest predstava u njenoj scenografiji. S Jugoslovenskim dramskim pozorištem sarađivala je kao scenograf na predstavama Pred penzijom Tomasa Bernharda u režiji Dina Mustafića, Banat Uglješe Šajtinca u režiji Dejana Mijača, kao i na predstavama u režiji Miloša Lolića, Druga strana Dejana Dukovskog, Sanjari Roberta Muzila, Otelo Vilijema Šekspira. Adaptirala je scenografiju Vladislava Lalickog Buba u uhu u režiji Ljubiše Ristića. S Lolićem je sarađivala i na predstavama Velika bela zavera Dimitrija Vojnova, Muška stvar F.K.
Kreca (Atelje 212), Bog je DiDžej (Malo pozorište „Duško Radović“). U Srpskom narodnom pozorištu bila je scenograf predstave Zojkin stan Dejana Mijača.
Dobitnik je godišnje narade ULUPUDS-a za scenografiju 2013. godine. Autor je različitih umetničkih projekata u arhitekturi, grafičkom dizajnu i u oblasti audio-video instalacija (Art Bienale, Barselona 2005).
Književnim radom bavi se od 1990. godine. Poezija joj je publikovana i u književnoj periodici, a dosad je objavila devet knjiga poezije.