Predlog da se u osnovne i srednje škole uvrste i dela popularne kulture kao deo obaveznog kurikuluma obrazložen je na konkretnim primerima filmova, knjiga, stripova ili video igara, koji se tumače tako da otvaraju vrata ka složenijim društvenim temama koje će mladima pomoći da bolјe razumeju svet u kome žive.

“Verujem da znanje koje se prenosi u školi mora imati veze sa životom dece koja školu pohađaju upravo zato što su deca glavni adresati tog znanja i što bi ona od njega morala imati i najveću korist. Deca su naprosto uronjena u popularnu kulturu, a škola im ne nudi intelektualne alatke za njeno razumevanje i tumačenje. Pri tom, popularna kultura je daleko od toga da bude isklјučivo polјe zabave i površnog zadovolјstva. Na stranu sad čitava klasna priča i viđenje polјa kulture kao poprišta ideološke borbe. O popularnoj kulturi može se govoriti i iz jednog drugog ugla. Dela popularne kulture imaju istu ulogu kao i umetnička dela iz svih ranijih epoha. U polјu kulture, pa dakle i u popularnoj kulturi, oblikuju se obrasci i vrednosti života u zajednici. Ako, pak, škola aktivno ne učestvuje u njihovom oblikovanju (recimo tako što umesto onoga što je u zajednici realno prisutno, u prvi plan gura ono što sa stvarnošću ima samo daleke veze), onda ona naprosto više nije škola jer izneverava svoju osnovnu ulogu. Razume se, iz ovoga ne sledi da bi popularna kultura u školama trebalo da zameni takozvanu visoku kulturu. Naprotiv, i dela te visoke kulture treba da ostanu u kurikulumima, u onoj meri u kojoj korespondiraju sa svakodnevnim životom. Na školi je da đacima objasni zašto su nam ta dela i dalјe važna i šta ona đacima govore o njihovom životu.”

Dejan Ilić, “Škola za petparačke priče”